Различите диоптрије за етничко чишћење

Од нашег сталног дописника

Загреб, 28. маја – Пред Међународним судом правде у Хагу почео је поступак утврђивања надлежности по тужби Хрватске против Србије за наводни геноцид почињен током протеклог рата над Хрватима у РХ подигнутој још 1999. године. Показало се у међувремену – а посебно после неуспеха сличне тужбе БиХ против Србије – да је хрватска тужба на слабим и неуверљивим ногама, а поготово што је у њој Србија оптуживана да је осим над Хрватима починила етничко чишћење и над својим сународницима у Хрватској, односно да је она, а не хрватска војска и целокупна политика, крива за егзодус српског становништва из Крајине у време војне акције „Олуја”.

Амерички амбасадор предводи српско етничко чишћење

 Од тог црнохуморног и сасвим неодрживог дела оптужнице Хрватска је у међувремену одустала, можда и због чињенице да ни најмаштовитије конструкције не би помогле да се објасни како је то српску избегличку колону из Хрватске предводио тадашњи амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт седећи на челном трактору ако је то етничко чишћење Срба из Хрватске починио Београд. Зна се, наиме, зашто је Галбрајт то урадио – да заштити српске избеглице од масовног линча који су им наменили разуларени хрватски националшовинисти, а шта би доживели да су остали код својих кућа потврдиле су судбине стотина њихових стараца који нису хтели ни привремено да се макну са својих прагова.

И управо је то главна тема коју покреће ово суђење у Хагу иако се оно за сада своди само на утврђивање надлежности коју Србија оспорава. Да је то заиста тако, потврђује и јучерашњи „дипломатски скандал” (како га именују хрватски медији) на самиту Јадранско-јонске иницијативе у Загребу када се министар спољних послова Србије Вук Јеремић онако успут „усудио” да спомене етничко чишћење српског становништва у Хрватској почињено најизразитије током и одмах после војне акције „Олуја” (а било је присутно током целог протеклог рата у Хрватској још од 1991. године о чему говоре чак и писани документи).

Хрватске реакције на Јеремићеву реченицу изречену пред представницима осам држава чланица ЈЈИ усред Загреба изазвала је бурне протесте службених органа РХ, које трају и данас, а своде се на то да је изречена наводно неистина, да је то некоректно према Хрватској која је „учинила све за стабилизацију и побољшање односа са Србијом” (зато је ваљда тужила Србију за наводни геноцид над хрватским грађанима и признањем нелегалне творевине Косова подржала отимање њеног дела територије), те да ће то отежати даљу нормализацију односа између две земље.

Тешкоће суочавања с прошлошћу

Приликом полагања венаца на Мирогоју, поводом данашњег Дана оружаних снага РХ,  јутрос су се протесту хрватског Министарства спољних послова придружили и хрватски председник и премијер. Стјепан Месић је рекао да „у Србији још увек има много људи који се ’не сећају’ шта се догодило – да су тенкови из Београда, Новог Сада и из Србије долазили разарати не само Вуковар него и друге градове те да су испраћени често пута и с цвећем”. „У тим њиховим нападима имали смо огромне жртве. Било би добро да се тога сете, јер хрватски тенкови нису ишли ни према Новом Саду ни према Београду” – поновио је своју стару тезу Месић.

Председник владе Иво Санадер изјавио је како је „Јеремићу речено шта треба да говори, а то када се психолошки разматра спада у одбрамбени став”, те додао: „Реч је о чињеници да је Хрватска била нападнута и да је Милошевићева политика спроводила великосрпску агресију против суседних држава, па и Хрватске, те да је изгубила у том рату”.

(/slika2)Санадер такође сматра да се „сада у Србији покушавају тешити” и препоручује да би „Србији, укључујући и њене проевропске снаге, било боље да се суочи с том прошлошћу, а не да говори како је Хрватска спровела етничко чишћење”. „Хрватска је учинила само оно што би учинила свака друга земља. У легитимном и одбрамбеном рату одбранила је своју територију. Остало су застареле флоскуле које не могу променити истину о домовинском рату” – закључио је Санадер.

Управо у тим његовим речима су и главни проблеми који тиште хрватску стварност, а који се на све начине настоје негирати или барем гурнути у страну. Наиме, управо Хрватска (или тачније и Хрватска) има велике проблеме са суочавањем с властитом недавном прошлошћу у шта спада малтене већ хистерично негирање и помисли да је над Србима у Хрватској почињено етничко чишћење (смишљено или онако „успутно”). А хрватски генерали којима се управо суди у Хагу (јер су због природних закона правди измакли они главни актери попут Туђмана, Шушка и Бобетка) оптужени су баш за етничко чишћење над српским становништвом у Хрватској на подручју тадашње Крајине. У Хрватској јесу кивни због тога, али није примећено да су се због тога хрватски службени органи према међународној заједници (УН и Европској унији) односили као сада према Србији и говорили им да лажу и да нису способни да виде истину.

Правосуђе двоструког аршина

С друге стране, изречене тврдње о оправданости војне акције „Олуја”, наводној агресији Србије и слично, ништа не говоре о чињеници почињеног етничког чишћења над српским становништвом у Хрватској, већ више упућују на закључак да треба да је оправдају. Као да је етничко чишћење нешто што се подразумева за страну која губи.

Колико је ова тема још комплексна и заправо недодирљива за данашњу владајућу друштвену свест у Хрватској, којој се супротстављају тек поједини независни интелектуалци, указује управо парадоксална суштина хрватске хашке тужбе против Србије за наводни геноцид. Јер, своди се на тврдњу да је Србија одговорна за етничко чишћење хрватских грађана „као облик геноцида”, јер је „директно контролисала” активности својих оружаних снага и српских паравојних јединица у Хрватској, а истовремено користи наочаре са сасвим различитим диоптријама и бојом за исте ствари у свом дворишту, што само указује да се баш није тако далеко одмакло од оних резоновања из блиске ратне прошлости.

Етничко чишћење почињено над Хрватима настоји се приказати као геноцид, док се истовремено почињено етничко чишћење над Србима у Хрватској од правосуђа и политике те земље још не признаје. О том двоструком аршину говори и правосудна пракса у Хрватској, која јој доноси много проблема у процесу приближавања европским интеграцијама: док су многи Срби оптужени и осуђени и због учешћа у етничком чишћењу Хрвата, нема ни једне оптужнице, а камоли пресуде против неког Хрвата да је исто то учинио Србима у Хрватској иако су и домаћој јавности већ познати многи такви примери. Како би то тек изгледало да није ни основан хашки суд за простор бивше Југославије”.

Радоје Арсенић

------------------------------------------------------------

Реакције политичара

Хрватски политичари који су коментарисали дипломатску „искрицу” између министара Јеремића и Јандроковића листом подржавају протест свог Министарства спољних послова и не признају никакво етничко чишћење над Србима у Хрватској.

Бивши министар спољних послова Тонино Пицула (СДП) каже да му је „жао што је господин Јеремић својом другом реченицом, оном о „Олуји”, компромитовао прву реченицу о заједничком вођењу регије у ЕУ” и напомиње:

„Колико год је та идеја нереална, барем је показивала добру вољу за сарадњом, што је све пало у воду изјавом о „Олуји” као етничком чишћењу. Очекивао сам да Јеремић буде на висини бирачког тела које је гласало за проевропску оријентацију Србије и које вероватно не жели заоштравање односа с првим суседом.”

Пицула је, иначе, учествовао у „Олуји” као хрватски војник на подручју Баније.

Председник СДП-а Зоран Милановић сматра да „разлог нових затегнутости са српске стране лежи у хрватском признавању Косова” и додаје: „Односи Србије и Хрватске биће још неко време оптерећени чињеницом да је Хрватска признала реалност – независно Косово. Уверен сам да ће временом колеге у Србији прихватити ту чињеницу.”

Председник спољнополитичког одбора Сабора Марио Зубовић (ХДЗ) каже: „Ми са Србијом имамо добре односе, а то што српски политичари употребљавају екстремну реторику и то, пре свега, за своју унутрашњополитичку употребу, њихов је проблем, а не наш. Хрватска се неће хватати на те мамце, ми смо преозбиљна држава.”