Нана и њених пет ћерки

Брчко, Лопаре – Надомак мртвичке цркве посвећене светом пророку Илији, која је после једноипогодишње градње довршена и освештана 6. октобра 1991. године, налази се домаћинство 99-годишње Спасеније Зарић и њених пет ћерки, од седам, колико их старица има. Недавно, понукани причама да у Мртвици живи најстарији становник општине Лопаре и целог подмајевичког краја, који упркос поодмаклим годинама уме лепо и занимљиво да приповеда, обрели смо се у дворишту шесточлане породице Зарић.

Недеља је, празнични дан, црвено слово у црквеном календару, па код куће затекосмо све чланове ове необичне породице. Придружисмо им се за дугачким асталом у дебелом хладу што га прави винова лоза на самом улазу у двориште у којем су две куће – стара, саграђена 1952, и нова, тридесетак година млађа од ње. Спасенија, коју ћерке одмила зову Нана, рођена је 16. маја 1908. године у питорескном угљевичком селу Тутњевац. Из породице је Петровић, која је у целом крају познатија по другом презимену – Радић. Са супругом Јовом, за кога се удала 1926. године, изродила је тринаесторо деце. Ни једно од шесторо мушке, а дошли су на свет, један за другим, после прворођене Цвије (1930), није поживело ни две године. Јово, којег су ћерке обожавале и звале га искључиво именом, умро је 1988. у 91. години. 

Бака Спасенија упамтила је у свом дугом животу три рата. Поткрај Првог светског остала је без оца који је успео да побегне из аустроугарске војске, али су га недуго по доласку кући, где се краће време скривао у житу, пронашли и на смрт претукли. Рано је остала и без мајке, тако да ју је отхранила баба, мајчина мајка.

 – Онај Други свјетски рат био је најгори од свих. Бјежали смо од усташа из Кораја у Главичорак. Носили смо четворо дјеце. Кад смо се вратили, нашли смо згариште од куће. Биле су спаљене све куће у Мртвици и у свим селима унаоколо. У том рату усташе су ми убиле свекра и ђевера Ђоку. Једног дана, у кућу ђе је било деветоро дјеце, моје и ђеверове, упала су њи’ двојица и викали да ће нас све поклати. Све, мислим, молећи се у себи богу, да ’оће бар мене прву да закољу, да не гледам дјечје муке. Тад сам ову моју Аницу, да извините, носила у трбу’у. Одједном проговори онај што је ћуто: "Неће да вас покољу. Имате ли да нам дате мало проје и које јајце да нам скувате?" Скувамо ја и Стоја, моја јетрва, по шест јаја. Дадосмо им и млијеко. Задробише проју у млијеко и то посркаше. Кад довршише с јелом, пружише нам по сто динара. Натјерали су нас да узмемо те паре. Ђевера су ми тад убили. Кад су полазили из куће, један од њи’ рече ми:  "Ујутро поскидај одијела и обуци дјеци". Знали смо да су окрвавили руке прије него су упали у кућу – прича бака Спасенија.

Старица се живо сећа и свекрових речи изговорених оног дана када је прекорачила праг његове куће: "Спасенија, ми се богу молимо и прије и послије вечере".  

– Од тада, ја све постове постим, што су послије прифатила и моја дјеца. Никад нисам премрсила ни један пост, ни сриједу, ни петак, тако ни овај посљедњи госпојински пост... Ни један – вели бака.  

– Ми више дана у години постимо него што мрсимо. И, фала богу, ништа нам не фали – додаје Аница, која је већ дубоко у седмој деценији.

И овог лета, уочи Велике Госпојине, бака Спасенија ишла је на конак у манастир Тавну, што чини редовно последњих десетак година. На здравље се не жали. Мало је, вели, желудац мучи, али је докторка Мира Тодоровић, која јој је, како напомену, близак род,  снабдева лековима, па нема већих проблема.

Откад зна за себе, пије само воду, и то студену. И лети и зими. Пушење и алкохол одувек су јој били страни.

На старици је снежнобела рубина, и дан-данас прилично заступљен део одеће на старијим женама, нарочито карактеристичан за подмајевички и посавски крај, коју је својевремено сама изаткала. Преко ње јелек. Никад, како истиче, није носила неку другу одећу. Жали што више не може да тка, а како кажу ћерке – чинила је то донедавно.  

Пре него што напустисмо двориште Зарићевих које одише манастирским миром, неком нарочитом простосрдачношћу и људском добротом, сазнали смо да су сложне сестре ове године засејале десет дунума пшенице и 45 дунума кукуруза, али страхују да ће суша, упркос што су 30 дунума земље у међувремену пресејале, уништити род. Хране 21 говече. Задрузи свакодневно испоручују од 30 до 40 литара млека.

Кажу да су и у минуло ратно зловреме обрађивале земљу између двеју ватрених линија, не плашећи се граната које би им често звиждале повише глава.

Једна од сестара пожали се да им је у старој девизној штедњи нестало 25.000 марака.

– Ево, стота ми је година, али и даље волим да живим. Никад нисам пожељела да умрем. Једино жалим што ми Бог није оставио барем једно мушко дијете у животу да неко настави да слави нашу крсну славу – Светог Николу – каже нам бака Спасенија док нас испраћа из дворишта.