Бели листићи у тамном вилајету

Поседују ли бојкоташке странке људе, ресурсе, новац и енергију да издрже постизборну оскудацију и волонтерски убеђују људе да је мудро оставити Александра Вучића на власти без борбе? Бојкоташки активизам може се претворити и у постбојкоташку депресију, нарочито због изјава Метјуа Палмера и Дејвида Макалистера, који су препоручили делу опозиције да одустане од повлачења са избора и бори се у парламенту.

Да ли су Драган Ђилас, Вук Јеремић и Бошко Обрадовић, који шест месеци пре утакмице доносе одлуку о неизласку на биралишта, схватили да Американцима и Европљанима, уочи финалних преговора о Косову, не одговара политичка нестабилност у Србији? Како сигурно јесу, зашто максималистичким захтевима путују ка политичкој провалији? Између редова дипломатских Палмерових и Макалистерових изјава, крије се још нешто, много незгодније по опозиционе лидере. Вучић је то схватио пре њих, па са подршком Запада стиче још један поен. Међутим, Вучић је исто тако свестан да бојкот дела опозиције може донекле нарушити његов међународни имиџ, ма каква излазност била, па, иако не крије ликовање када каже да ће опозицији дати шта год да затражи, свакако неће развући широк осмех ако се апстинентске претње остваре. Отуда још траје игра нерава. Лидер Двери Бошко Обрадовић је за бојкот, али је истовремено и за прелазну владу.

Чедомир Јовановић, шеф ЛДП-а, није за бојкот, али је такође за прелазну владу, пре избора. Дакле, власт је, па макар и прелазна, нарочито слатка ако се у њу уђе без провере воље грађана. Међутим, демократе се још мисле да ли побећи са мегдана, јер су њихова искуства показала да је таква политичка тактика изузетно ризична. Нису зато узалуд искусни играчи, попут Драгољуба Мићуновића, Зорана Живковића или Гордане Чомић, још пре неколико месеци упозоравали да је добровољна изборна апстиненција погрешан потез. Најискуснији међу њима, Мићун, бојкот чак назива неозбиљним и врхунском глупошћу.

Свакако су се сетили 1997. године и политичког поста, када су се Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић и Грађански савез Србије навукли на идеју склањања од бирачких кутија Слободана Милошевића, док је Вук Драшковић, лидер тада највеће опозиционе странке СПО, одлучио да уђе у игру. Уместо краља тргова, постао је краљ трговине. Не само да је освојио толико посланичких мандата, да је заједно са кумом Војиславом Шешељем имао већину да сруши Милошевића, што, наравно, војводи, као омиљеном опозиционару, није падало на памет, већ је до поноћи, пре формирања нове владе, Вук имао склопљен дил са Милошевићем и најмање 15 министарских места. Али, желео је још ресора у Немањиној 11, што ми потврђује Зоран Анђелковић Баки, па су сутрадан кандидати за министре СПО-а дошли у оделима на седницу скупштине, спремајући се за полагање заклетве. Међутим, аутомобил у којем се налазио Мирко Марјановић, упутио се ка централи радикала. Током ноћи, Милошевић није желео да испуни апетите гладног Вука и одлучио је да оконча паралелне преговоре са Шешељем. Тако су радикали ушли у владу, али је Вук, ипак, остао делимично сит. Препуштена му је власт над Београдом, тако што му је у градској скупштини омогућено да се Зоран Ђинђић смени са места градоначелника.

Неки ће рећи да је све оно што се касније догодило, резултат бојкота избора, али то нису били лидери, попут Горана Свилановића који је изјавио да је народну енергију однео ветар. Јер, Слоба није пао због покушаја изборне делегитимизације, већ зато што је Србију избомбардовао НАТО, а он добио хашку оптужницу, па су грађани, они који су га бирали, схватили да са њим и те како има неизвесности и да сви, ипак, нису помало социјалисти. Једноставно, укапирали су: ако је Милошевићу истекао рок трајања, зашто би ту судбу клету поделили са њим? На другој страни, Вук Драшковић није ушао у ДОС, јер је опет тражио превише за себе и свој СПО.

Срђа Поповић, један од некадашњих вођа Отпора, предавач на Харварду и ректор универзитета Сент Ендруз слаже се са оценом да је искуство Србије са бојкотом мешовито и подсећа на бојкот савезних избора 1992. године, на којима је комплетна опозиција оставила Милошевића да трчи са Шешељевим радикалима, чиме је отворен простор за кризу легитимитета, округли сто власти и опозиције, извесну измену изборног законодавства и делимично равноправније изборне услове који су на изборима за народну скупштину 1993. довели до тога да је Милошевићев СПС први пут изгубио самосталну парламентарну већину.

– Са друге стране, бојкот избора 1997. довео је само до резултата у којима је СПС цементирао власт, ултрадесни радикали масовно ојачали, већина бирача отишла у апатију и апстиненцију, а Милошевићева власт почела да полако, али сигурно, клизи у отворену диктатуру – каже Поповић.

Они који се премишљају око бојкота, заправо се питају шта ће се догодити дан после. Зашто им се бојкот чини много више тамним вилајетом, него светлом будућношћу? Неки политиколози предлажу да се организује кампања од села до села, од солитера до солитера, како би се објаснило зашто не треба изаћи на изборе, али да та кампања треба да започне – после избора! Нејасно је зашто се не би растрчали у предизборној кампањи, како би сву енергију уложили у што више добијених мандата и тако евентуално ослабили Вучића. Како ће грађани у Трстенику или Гаџином Хану схватити зашто је требало побећи што даље од бирачких места, да би их после тога спопадали страначки активисти, уверавајући их да управо учествују у бојкот кампањи?

Али, ако су у неколико месеци, Београд посетили руски председник Владимир Путин и шеф француске државе Еманеул Макрон који се, гле случаја, није састао са представницима опозиције, и ако се Вучић убрзо сусрео са државним секретаром Мајком Помпеом у Њујорку, не треба цртати да странке које бојкотују изборе неће добити међународну подршку ни са Запада, ни са Истока. Како политички актери у Србији не би остали изгубљени у преводу, сваку дилему су отклонили Палмер и Макалистер.

Тешко је, такође, очекивати и масовну мобилизацију опозиционих активиста на терену, током и после избора. Грађански протести су доказ за такав закључак. Ако су на почетку, док се у њих нису умешале странке, поседовали потенцијалну енергију за масовно изражавање незадовољства, те су изазвале стварање макар још једне боре на Вучићевом челу, њихово сплашњавање доводи у сумњу способност за велики марш страначке пешадије по Србији коју треба умрежити, мотивисати и финансирати, уз јединствену стратегију партијских централа.

Ко се, рецимо, данас сећа „белих листића”, својеврсног перформанса грађанске непослушности? Тај протест због незадовољства постојећим политичким елитама представљао је својеврсни полубојкот. Тиха побуна ишла је наруку Томиславу Николићу, па не чуди зашто се, уместо „белих листића”, Вучић касније сетио да створи Белог Прелетавчевића, тројанца дизајнираног као да је украјински кандидат за Песму Евровизије. Бели је одузео гласове опозицији, освојивши на председничким изборима 2017. године треће место, а потом одбацио гуњ и штап. Отворио је кафић и уместо да једе сарме, испија еспресо. Дакле, творац слогана „Само јако”, политички је испарио тек тако. Попут Саше Јанковића, који је на истим председничким изборима освојио 16 одсто гласова. Али, уместо да учврсти разбарушену структуру Покрета слободних грађана, односно трчи од села до села, борећи се за сваки глас, као то што то чине вучићевци, Саша је волшебно нестао. Бојкотовао се од сваке могућности да освоји власт, иако је изашао на изборе!