О покојнику све најлепше

Комеморације су свечани скупови уприличени ради одавања почасти преминулим угледним и заслужним члановима неке заједнице. Комеморације се одржавају и ради сећања на масовне трагедије или историјске догађаје у којима су истакнути појединци или читаве групе жртвовали животе за остварење колективних циљева. Слично јавним комеморацијама, у кругу породице и пријатеља одржавају се помени онима који можда нису битно утицали на велике институције и догађаје али су, већ самим својим постојањем, оставили траг у свом непосредном окружењу.

На комеморацијама се по обичају истичу оне особине и поступци преминулих којима су они задужили заједницу и којима су показали оданост настанку и вредностима те заједнице. Ретко се када, осим у црнохуморним вицевима и филмовима, дешава да понеки неспретни говорник помене неприличне особине и поступке покојника, макар оне биле незаборавне. Када се тако нешто деси, то изазива општу саблазан окупљених, што само сведочи да је таквим гестом говорник више повредио присутне него на те речи неосетљивог покојника.

Истичући оно што је красило покојнике, на комеморацијама се заправо истиче оно што је најважније за колективни дух заједнице. Отуда и императив садржан у изреци – о покојнику све најлепше. Социолози су одавно приметили да је смисао и функција оваквих скупова пре свега јачање унутрашње солидарности заједнице и консолидација ослабљене групе. Опраштајући се од покојника и подсећањем на његов животни пут окупљени заправо јачају оно што је Диркем називао колективна свест, која је неопходна зарад остваривања не само актуелне стабилности, већ и постављања колективних циљева.

Из тог разлога на комеморацијама се ретко могу срести они које заједница не прихвата, без обзира на то какав је био стварни однос покојника према тим личностима. Када Топаловићи сахрањују Пантелију, чукунунук Мирко је непожељан и најурен лопатом, не зато што га је покојни Пантелија мање (не)волео од осталих, већ зато што у том тренутку пркоси интересима породице. Када Змај од Шипова тражи да сахрану напусте они који прекидају и не подржавају његов „реферат” који држи над гробом свог оца, он то чини да би заштитио мит о пореклу његове породице и с тим повезан пожељан однос према будућности, без обзира на упадице које споре његову фактичност. Када Пољаци не позивају руског председника на обележавање почетка Другог светског рата, то је порука да Русију не виде у кругу заједнице народа који деле заједничке вредности без обзира на то што тих вредности не би ни било да више од двадесет милиона Руса и осталих народа СССР-а није дало живот у том рату. Укратко, да парафразирам стару досетку: ако се чињенице и историјска истина не поклапају са духом времена и актуелним савезништвима – тим горе по чињенице. Но, у том смислу државе не представљају изузетак. Довољно је посматрати породичне скупове као што су крсне славе (комеморација свецу заштитнику породице) или обележавања годишњица различитих институција, па се на основу листе позваних и значаја који им се придаје неретко може установити које вредности и савезништва организатори сада преферирају, без обзира на значај који су у њиховом животу и стварању имали неки од оних који нису позвани.

Обележавање великих историјских догађаја као што су почеци и завршеци великих међународних и унутрашњих сукоба, сећања на датуме рођења и смрти великих историјских личности или подсећања на велике и масовне трагедије које су обележиле одређену епоху, такође представљају својеврсне комеморације и такође имају сличну функцију јачања солидарности и постављања нових циљева.

Скуп посвећен обележавању завршетка Првог светског рата, односно распоред седења, није, наравно, био слика доприноса који су поједине земље дале том догађају. Уосталом, многе земље учеснице комеморације нису тада ни постојале. Он је био слика снаге земаља и још више значаја који им организатор придаје у данашњем систему светских и европских односа. У случају Србије, то је била порука да тапија коју је стекла у Првом светском рату данас више не важи.

Још бруталнија порука стигла је са недавно одржаног скупа у Пољској посвећеног обележавању почетка Другог светског рата. Несумњив и, без обзира на тадашњи пакт између Немачке и СССР-а, тешко објашњив историјски ревизионизам, само додатно сведочи да историја и историјске чињенице нису биле главна преокупација организатора. Комеморација је послужила, пре свега, да се ојачају садашње везе и пошаље порука ко припада, а ко не припада кругу новог савезништва. Без обзира на правдања која су стигла из амбасаде Пољске у Београду, тешко се отети утиску да је изостанак Србије повезан са изостанком Русије. Заправо, тим гестом је послата симболичка (скривена, али недвосмислена) порука да јачање веза са Русијом слаби везе и савезништво са кругом земаља окупљених на комеморацији у Варшави.

Професор на Филозофском Факултету у Београду