МРК ПОГЛЕД НА ВЛАСТ

Прошле недеље на истој овој страници, у истом дану, писао сам о изјави Војислава Шешеља, којом је, у првом делу, ослободио кривице човека који је правоснажно осуђен за убиство Зорана Ђинђића, а у другом делу изјаве упоредио је Звездана Јовановића с Гаврилом Принципом. Потом су сви, осим, наравно, челника Српске радикалне странке, осудили овакве речи, укључујући ту и српску владу у пуном саставу, дакле и ДСС крило техничке владе, људе који сада, с радикалима и социјалистима, очијукају око састављања нове владе.

Написао сам тада да је ту била реч о нечем крупнијем, нечем што се тиче цивилизацијских достигнућа, дубљег смисла будућности Србије, свакако дубљег од изборном вољом смењивих влада које дођу и прођу с мање или више успеха или штете.

Мој утисак да се, благо речено, у ова нервозна времена, испољава један ревизионистички поглед на друштво, људе и догађаје, само је појачала изјава Милутина Мркоњића, из СПС-а, о томе да је услов коалиционог споразума око те нове владе престанак гоњења породице Слободана Милошевића и хитно ослобађање Драгољуба Милановића, бившег директора РТС-а, у свим инстанцама правосуђа осуђеног због несавесног вршења дужности што је узроковало смрт 16 људи.

Војислав Коштуница, коме је од свих политичких акција којима је располагао на овдашњој берзи, високо котирана, вероватно, још само она на којој је уписан легализам,свим моралним и политичким искушењима којима је изложен, сад треба да придода и одлуку о прављењу владе са странкама чији истакнути челници верују у победничко право, право да се историја и судске одлуке сваки пут пишу изнова.

Да ли је случајно ово дуплирање, понављање опасне намере да се с преузимањем власти преузме и контрола над институционалним механизмима друштва, посебно у судству, које би морало бити раздвојено од извршне власти, и да ли је реч о осветничком походу против политичких неистомишљеника?

Постоји она народна изрека која говори о змији и гуштеру, па је разлог за страх сасвим оправдан чим се сетим социјалистичко-радикалских закона о информисању и Универзитету, где су испољена оба поменута синдрома.

Дубоко сам уверен да је у Србији дошло до релативно јасног учвршћивања друштвених институција, да су формиране нове навике грађана и да је повећано њихово очекивање од одговорне власти, што не значи да ударничким радом све то не може да се сруши. А како видим, Шешељ и Мркоњић се кандидују за предраднике у том акцијашењу.

Живот јесте комедијант, јер у истом дану када се Милутин Мркоњић залетео да ослобађа истраге од одговорности чланове породице Слободана Милошевића, а Милановића од издржавања затворске казне, полиција је похапсила мафију, адвокатско-судску-полицијско-медицинску, која је за паре радила то исто.

Разлика није безначајна. Похапшени су то радили за новац, а Мркоњић оставља утисак човека који то ради за бадава, али је ефекат исти и подједнако је штетан не само по институционалне оквире уљудног друштва, већ и на осећај грађана да су пред законом сви једнаки и да нико није – недодирљив.

Могућно је, међутим, да Мркоњић уопште није слао поруку онима с којима сада формално преговара о састављању републичке владе, већ да је стрела уперена ка другом табору, на чијем је челу човек коме је Уставом и законом дато право да амнестира људе.

Али, у сваком случају, сваким даном све је видљивија чињеница да се иза наоко начелних и целомудрених принципа око којих би се формирала владина коалиција води и једна озбиљна трговина, што је, рецимо, уобичајена пракса свуда, али не преко оних граница које би угрозиле институције на којима почива пристојно друштво.

Главни уредник недељника „Време”