Е, то су шампиони...

И селектор Зоран Терзић и готово све наше одбојкашице су, за време тек завршеног Европског првенства, непосредно после сваке утакмице говорили да се надају да ће на следећој репрезентација Србије да игра боље, да ће да диже форму. Тако је било у групи после сусрета с Финском (3:0), Бугарском (3:1), Француском (3:1) и Грчком (3:0), у осмини финала против Румуније (3:0) и у четвртфиналу опет против Бугарске (3:0).

Победи се, што би се рекло, није гледало у зубе када су савладане Турска у борби за прво место у групи (3:1), у полуфиналу Италија (3:1) и у финалу поново домаћин (3:2). Дакле, када су били најважнији испити, они који су решавали да ли ће да се прође даље.

Широко је распрострањено мишљење да се до оваквих трофеја, као што је звање европског првака, долази само надухнутим играма, бриљантним партијама, беспрекорним остварењима... Томе, у суштини, нема шта да се приговори, међутим...

Најбоља могућа игра је неопходна, али ни она није јемац да ће да се успе, ако је екипа просечна или нешто мало изнад тога. Зато такав тим, да би уклањао препреке с пута, мора стално да пружа највише што може. У противном неће далеко да стигне.

Али, кад је тим заиста шампионски, кад су играчице у сваком смислу боље од свих осталих, онда се на циљ стиже и ако нису све утакмице за уџбенике. Штавише, оне репрезентације, које циљају на највише, и не треба да троше све што имају на оно што могу и погледом да посеку.

Они тимови, чији је домет кудикамо мањи од почетка морају да иду на све или ништа, јер само тако могу да се надају, у овом случају, пробоју у осмину финала или четвртфинале. Репрезентација, која је прошле године покорила свет, претпрошле Европу, а пре тога била олимпијски вицешампион, нема разлога да из топова пуца на комарце. Шта би постигла тиме да, рецимо, Финску туче без изгубљеног поена? Па, ушла би у „Гинисову књигу рекорда”, а ако би наставила тако била би савремени Пир.

И управо та огромна неискоришћена залиха јој је омогућила да у полуфиналу одува Италију из седла, а да у финалу и сама издржи незапамћен ураган, да хода боса по жару, да нађе излаз кад је испод леда...

Турску је само Србија победила на овом Европском првенству. И то не једном, него два пута! И то у врло важним мечевима, јер је у оном претходном падала одлука ко ће као први да заврши у групи, а самим тим и да има повољнији распоред ка финалу.

Поред тога што је био подвиг да се издржи у узаврелој атмосфери, како ју је описала капитен Маја Огњеновић, у којој играчице нису могле да чују селектора, нити он њих, што је признао Зоран Терзић, и што је било тешко да се дише, а камоли да се игра, како је сликовито објаснила Тијана Бошковић, по неписаном правилу је потребно много више муке да се и по други пут савлада исти ривал.

А Србија је Турску победила три пута за мање од месец дана на њеном тлу. Уочи шампионата на турниру у Белеку (3:2) у утакмици за прво место, потом два пута у Анкари. Дакле, противник је имао обиље грађе да до танчина проучи игру нашег тима и могућности наших одбојкашица. А за њега је радио и закон вероватноће. Турски селектор Италијан Гвидети је у финалу попут алхемичара мешао у постави играчице, које до тада нису биле на игралишту у тој комбинацији. Понеки пут је изгледало да се коцка, а како да се прочита да ли такав прекаљени „коцкар” блефира или стварно има адуте. Ко би знао у оним тренуцима да ли је својим изменама у тиму претио празном пушком или је добро нанишанио кроз снајпер?

Свему су томе одолеле наше одбојкашице. И не само одолеле, него и победиле. Не може ништа да се замери ни турској највећој узданици публици, која их је бодрила тако да се леди крв у жилама супарника, али која није хулиганска, којој не може да се приговори што толико воли своје да готово гори од те љубави.

Више пута су наше одбојкашице биле до грла у леденој води. Биле су и Туркиње. Више пута је изгледало да су наше одбојкашице узлетеле и да нико и ништа не може да их заустави. И Туркиње су више пута рашириле крила и чинило се да ни погледом више не можемо да их ухватимо. Али, до плена, за трептај ока пре ривалки – 3:2 (21:25, 25:21, 25:21, 25:22, 15:13) – ипак су стигле наше.

Зашто су наше успеле? Зашто нису као Холанђанке у четвртфиналу и Пољакиње у полуфиналу сагореле у паклу у којем је у ватру дувало и све време је потпиривало 13.000 турских навијача?

Ми имамо најкориснију играчицу шампионата. То је, опет, Тијана Бошковић. Ми имамо најбољег дизача, а то је мозак тима, Мају Огњеновић. Али, једна ласта не чини пролеће, а ни две. Србија има јато и свака птица певачица у њему може да буде први глас у неком тренутку.

Памтиће се сервиси Бјанке Буше у петом сету када вероватно нико не би ставио на наш тим ни пребијену пару. Било је 9:6 за Турску и ко би био толико видовит да види да ће ускоро да буде 11:9 за нас?! И ко би очекивао да ће док дланом о длан поново Туркиње да буду ближе престолу (12:11)?!

Селектор Зоран Терзић, прекаљени стручњак, који не само што је Србију уздигао на светски врх, него је, ево, довео нашу репрезентацију до тога да не мора да блиста на свакој утакмици, па да после олимпијског сребра 2016. већ три године узастопно осваја злато, подсетио је да је тих шест поена пре сервиса Бјанке Буше неко освојио, а да је, и кад је отишла са сервис-линије, неко морао да освоји преостале да би се победило у пресудном петом сету. Она је имала своје заслуге и у претходне четири борбе, што је био сваки сет у финалу.

Имала је Србија и у финалу, а и пре њега, на свакој утакмици јунакиње и то не једну. Бранкица Михајловић је током целог првенства као лавица ловила и лопте после противничких сервиса, и неуморно се борила на мрежи и рука јој остала прецизна, а око оштро, да погађа тамо, где гађа. Драгоцена је и овога пута била Стефана Вељковић... И да се не набраја даље. Велики допринос су дале и оне играчице, које су ускакале да се асови не троше непотребно кад је за то било прилике на овом турниру или којих овога пута није било у тиму.

Наше одбојкашице су прави шампиони. Не само што играју изванредно, него што су и ментално, и психички, и кондиционо, најјаче. Што верују у себе и кад се чини да је безнадежно. Што стоје чврсто на земљи и кад имају повод да буду високо у облацима. Неће сваки пут да заврше као шампиони. То је, једноставно, немогуће. Али, овакве какве су биће и тада шампиони, што ће у првој наредној прилици и да докажу.

Девета медаља с највећих турнира

Нашим одбојкашицама је ово девета медаља с највећих међународних такмичења. Прва припада Југославији – бронза на Европском првенству у Паризу. Пре злата у Анкари биле су најбоље на Старом континенту 2011. у Београду и 2017. у Бакуу, сребрне 2007. у Луксембургу и бронзане 2015. у Ротердаму. На Олимпијским играма су биле вицешампионке 2016. у Рију, а на светским шампионатима прве у Јокохами 2018. и треће 2006. у Осаки.