Клопка је постављена

Често ми пада на памет једна реченица коју је изговарао, иронично, у свом стилу, песник Стеван Раичковић, док смо, на Славији или на Чубури, свеснобирали најскромнију кафану. Такорећи биртију. Што горе, мени боље, говорио је Стева, и обоје смо осећали исто.

Да је жив, сада бих га назвала и рекла му: „Што боље, све горе је... Свуда. На целој земаљској кугли”.

Што више напредујемо у побољшању живота, у стандарду, у техници, у брзини комуникације, то се, у дубини своје душе, осећамо све празније... Осећање среће и испуњености постало је, на планети Земљи, немогућа мисија.

Јер, мали обичан леп живот, заменили су брзина и похлепа. Нико више и не зна где је пошао, а трчи и граби живот, не осећајући како му време, као јегуља, лизи и измиче... Време је као ветар. Не можеш да га задржиш и зауставиш, ако се не зауставиш и престанеш да га јуриш.

Људи, полако али сигурно, губе солидарност и осећај припадништва... Превише стресова учинило је своје, превише проблема донело је безосећајност.

Где је граница у којој бол постаје равнодушност?

У којој то тачки, на којој црти душе се претварамо у звери? Шта се са нама, људима, догодило?

Бранко Миљковић је певао: „Много смо патили. И ево, већ пева припитомљени пакао...”.

Тадашњи пакао, личи ми на пакао за малу децу...

Планета је, заиста, постала лоше место. Исувише несрећа и за најмаштовитији ум!

Тешко је чак и замислити, и поднети слику 65.000 Кинеза који су нестали под рушевинама разорног земљотреса или су изгубили родитеље, децу, браћу, сестре...

Циклони и тајфуни прете, сваког дана.

Не постоје више нормални ветрови. Хладан ветар пољем пири данас звучи као надреалистички рефрен.

Можда ће нова бајка за децу почињати речима: „Некада давно, док су дували обични ветрови...”.

Земља је ужасно љута! Земља је увређена људском бахатошћу и глупошћу. Уморна од ратова, похлепе, силе, пустила је, међу нас, све више лудака и насилника, како би се, међу собом, сатрли...

Како нас, коначно, не би ни било.

Погледајте само вести: да ли је икада било оволико породичних трагедија, син убио мајку и оца, отац убио жену и децу, љубоморни младић убио девојку и њену целу породицу...

Да ли је икада било оволико инцеста, изопачености, силовања деце? Десио нам се и најстрашнији сан: и деца су се прозлила! Школе су постале опасне, не само због деце, која се ту растура, већ и због све учесталијег насиља међу децом.

Зао – а дете?!

Дете – а зло?!

Да ли се то помера генетски код, да ли је освета планете Земље дотле стигла да се и деца више не рађају безазлена?

Ви мислите, бунцам, када говорим о освети планете?

Не. Зар не видите да више не постоји сигурно место, ни на једној тачки земаљске кугле? Свуда важи једно, вечно, правило, увреда и освета, међу биљкама, животињама и људима, и када тога нисмо свесни. Као што се дрво Запис свети ако га посечемо, и земља, са хиљаду пута више разлога, чини то исто. Увек путује, што би рекао Сен Џон Перс у ,„Мореказима” – Један те исти талас преко света.

Повратка нема!

Интернет је, тај нови талас преко света, померио границе, унео напредак у комуникацијама – и, у исто време, блештавом светлошћу обасјао добро скривану беду света.

Појавили су се, пред очима радознале и безазлене деце, педофили, перверзњаци, убице, секташи, распростро се отпад света, најнижи нагони похлепе, суровости, разврата...

Клопка је постављена.

Све што је људско, постало нам је страно.

Духовност је замењена информатиком, умеће живљења постало је живот у тренду, елеганција се претворила у дугачак списак статусних симбола, лагано модификован сваке сезоне...

Љубав (сећате ли се оне дивне песме „Подсети ме шта то беше љубав?”) постала је слабо скривена трговина!

Трговине је увек било, али је трговина данас девојачки сан. Више се не сања принц на белом коњу, него мушкарац са парама.

Удаја за фудбалера значи пун погодак, гол, ма како вам живот после тога био промашен!

Мушкарци, којих је све мање, јер на планети је све више хомосексуалаца, постали су партије, а жене, које су све више фенси, напумпане и у тренду, постале су трофеји...

Е, мој Стево, немој да жалиш што си умро, јер песме више, чак ни ти, чак ни ти! не би могао да пишеш...

Ево, на Славији сам, у нашем старом крају, покушавам да пронађем неку биртију, неку малу кафаницу са карираним столњацима, са конобарицом којој је пошла жица на чарапи... Да се сетим оног времена, кад нам је лоше било. Кад нам је, што горе, нама боље било...