Последњи непалски краљ

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Непалци, њих око 29 милиона, прекјуче су се пробудили у краљевини, а на починак отишли у републици. Промена није мала, с обзиром на то да су краља имали још од 1768, када је установљена Шах династија чији је последњи представник у уторак остао без круне, са отказним роком од 15 дана за свих седам краљевских палата. Оставши без трона, краљ Гајнендра ће с временом изгубити и своје божанско порекло – све мање (бивших) поданика биће уверено да је он, као и сви његови претходници, заиста инкарнација Вишнуа, божанства из врхунског тријумвирата хиндуизма.

Политичка инкарнација (поновно рођење у другом облику) Непала резултат је процеса који је започео још у деведесетим, када прве унутрашње побуне сигнализирају да нешто није у реду с краљевином у којој је половина становника неписмено и где екстремно сиромаштво већине коегзистира са вулгарним богатством неколицине. Тај процес је убрзан масакром на двору 2001, у коме је поремећени крунски принц убио оца, мајку и још шесторо браћа, сестара и рођака, да би потом пресудио и себи.

Уместо убијеног популарног краља Бирендре, на престо долази његов непопуларни брат, који се за минулих седам година није прославио као владар. Опробао је све недемократске методе: од завођења ванредног стања до преузимања апсолутне власти, да би на крају био политички поражен од дојучерашњих побуњеника који су му све време у круну гурали трње.

Преображај Непала у републику занимљив је пре свега зато што је то политичка победа радикалних непалских комуниста, који у имену своје партије имају и додатак „маоисти”. У свету у коме је револуционарни комунизам већ у музејима, непалски маоисти су упадљив изузетак.

Њихова „народна борба” са прокламованим циљем да монархију претворе у марксистичку државу почела је 1996, истовременим нападом на шест полицијских станица у унутрашњости земље. Покрет, који је на почетку био само реплика сличних локалних побуна са радикалним маоистичким предзнаком са којима се већ четири деценије у појединим својим деловима рве Индија, није међутим био привремени феномен. Почео је да се шири – број бораца је у једном моменту нарастао је на више од 20.000.

Узор му је, бар по окрутности и методама (герилско војевање, отмице, ликвидација противника, застрашивање), био перуански „Светли пут”, али за разлику од латиноамеричких другова који у свом науму нису успели, Непалци јесу. Нису, додуше, извојевали војну победу, али пошто нису ни поражени, мировним споразумом 2006. одложили су оружје (борци су смештени у специјалне кампове које надгледају УН) – и легитимно се укључили у политику.

А онда су, на прошломесечним изборима за уставотворну скупштину, приредили велико изненађење, поставши, са више од трећине освојених места, највећа појединачна странка. Остале партије, укључујући и најпознатију Непалски конгрес, мање или више вољно су прихватили њихов захтев за укидање монархије, што је у уторак и озваничено са 571 гласом „за” и само четири „против”.

Оно што је у случају непалских маоиста посебност, то је што су борбу водили без спољне подршке (чланови су, истина, „маоистичке интернационале”). Два велика (и једина) непалска суседа, Индија и Кина, у њима су видели само претњу регионалној стабилности, па Делхију и Пекингу сада остаје да се надају како ће „маоисти” постати „денгисти”.

Таква нада није без основа. Како сада ствари стоје, нови непалски премијер биће управо „друг Прачанда” („жестоки” на непалском), вођа побуњеника, иначе харизматична личност, која се у политичким маневрима показала подједнако вештом колико и у герилским.

Успех ове маоистичке побуне објашњава се и социјалним приликама у Непалу, друштву које је, као и индијско, подељено по кастинским линијама. Осећај друштвених неправди и неоправданих неједнакости је веома јак, као и жеља да се у том погледу нешто промени.

Боље друштво које су обећали побуњеници неће са републиком доћи само по себи, па Непалу предстоје она врста искушења која свугде долазе кад се великим обећањима подстакну очекивања која се по правилу завршавају разочарењима. У Катмандуу ће се у следеће две године припремати нови устав, а до његовог усвајања Непалцима ће биће неопходни опипљиви докази да ваља – и да им је боље – без краља.