Шта после Ђорђевића

Александар Ђорђевић највероватније неће водити репрезентацију после Светског првенства у Кини, о чему је много пре овог шампионата разговарао с председником Кошаркашког савеза Србије (КСС) Предрагом Даниловићем и генералним секретаром Дејаном Томашевићем. Њему, иначе, сада истиче уговор, а имајући у виду то да је пролетос започео пројекат „оживљавања” славног Виртуса из Болоње, да му је тај клуб дао одрешене руке да успостави комплетан систем рада (чак и неке ствари које се тичу менаџмента), било је нереално да истовремено седи на две тако „вруће столице”. Имао је жарку жељу да се са светском титулом опрости од свог омиљеног тима, али ће ту своју амбицију покушати да оствари у неком наредном мандату.

За непуних шест година (постао селектор у децембру 2013) Ђорђевић је урадио огроман посао и превазишао очекивања већине познавалаца игре под обручима, чије су стрепње углавном биле базиране на општој слици наше кошарке (тренд да већини играча репрезентација није циљ). Није тајна да је било многих који су сумњали и да Ђорђевић има капацитет да изгради још једну велику каријеру у кошарци. А он је то урадио врло брзо и ушао у историју овог спорта као једини који је стизао до финала три највећа такмичења (европска и светска првенства, олимпијске игре) и као играч и као селектор.

Његова харизма, велика љубав према националном тиму и „лудачка енергија” – како је то истицао капитен и вођа ове генерације Милош Теодосић, увезали су играче у једну јаку целину, у стабилан систем који је функционисао и кад пола играча (стицајем околности) није била на располагању. На четири узастопна такмичења репрезентација је играла четири пута у полуфиналу и три пута стизала до финала (у два наврата пораз од неприкосновених Американаца). Ђорђевић је за те успехе велики део заслуга приписао својим сарадницима, међу којима је највећи терет поднео Јовица Антонић, у редовном контакту с кандидатима за национални тим.

Ко год да преузме репрезентацију, имаће добру околност што неће кренути од нуле јер постоји континуитет добрих резултата (колико репрезентација на свету је последњих пет година увек стизало до четвртфинала) и група играча одана националном тиму, али и даље остаје тешка борба с натрпаним календарима и жељама најутицајнијих клубова у Европи и НБА. Није тајна да у КСС-у већ извесно време размишљају о Ђорђевићевом наследнику јер се знало да ће и тај дан једном доћи, а име које се најчешће помиње последњих месеци јесте Саша Обрадовић, тренер Монака. Данас, када национални савези преговарају с клупским тренерима, морају да имају у виду пре свега планове клубова (евентуална ограничења у њиховим уговорима). Рецимо, шампион Француске Асвел није имао ништа против да његов тренер Звездан Митровић буде истовремено селектор Црне Горе.

Наредна сезона ће бити изузетно напорна за наше најбоље кошаркаше. Евролига је повећала број учесника (са 16 на 18) и круна њене сезоне је 24. мај (фајнал-фор у Келну), Еврокуп се завршава 27. априла (у том такмичењу су, у истој групи, Ђорђевићев Виртус и Обрадовићев Монако), док се НБА сезона за неке завршава средином априла, а за неке средином јуна. Већ почетком јула су квалификације за Токио 2020, а олимпијске игре почињу најраније у последњих четврт века – 24. јула (Рио 2016 – 5. августа, Лондон 2012 – 27. јула, Пекинг 2008 – 8. августа, Атина 2004 – 13. септембра, Сиднеј 2000 – 15. септембра, Атланта 1996 – 19. јула).

Селектор ће бити пред великим изазовом да прилагоди план припрема, прво за квалификације јер ће неки играчи доћи на њих исцеђени од напорних мечева у клубовима, а неки после двомесечне паузе. Треба темпирати форму два пута за месец дана: прво за квалификације, па ако оне буду успешне, онда за олимпијске игре. А квалификације ће бити прилично тешке и у њима ће се 24 селекције у четири групе борити за преостале четири олимпијске визе (само победници група иду у Токио). Исти изазов био је пред српским тимом пре три године, када се преко квалификација у Београду пробио до игара у Рију и на њима освојио сребрну медаљу.