Зар и ти сине Скоте

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 29. маја – „Зар и ти сине Скоте“… Парафраза легендарних речи староримског Цезара, кад је спознао да је међу пучистима и њему врло блиски Брут, осећа се сада у атмосфери службеног Вашингтона, узрујаног поводом мемоара бившег портпарола Беле куће Скота Меклелана (40) у којима је „неочекивано оштро“ и у виду „личног преврата“ критиковао „варљивост“ политике администрације Џорџа Буша.

Меклелан је, подсећа се, важио за једног од службеника најоданијих „газди“, земљаку из Тексаса. У име те лојалности је јавности износио, како је сам признао, низ неистина, али „не свесно“, већ као чиновник „заведен“ извитопереним верзијама „одозго“ – о низу збивања која су утицала на живот сународника па и на светске односе – „сервираним одозго“. Када се најзад „опасуљио“, две године по одласку с функције председниковог представника за штампу, осетио се обавезним да на видело изнесе „истине“ до којих је дошао.

Његове колеге, још склоне Бушу, доживљавају га као „издајника“, који ради боље продаје своје књиге „продаје“ ред који га је уздигао. И – кажу како „Скот сада више није онај човек кога смо знали кад смо радили на истом послу“.

У Вашингтону су, овако или онако, оживеле запаљиве приче о поузданости веза унутар власти и њеног општења с јавношћу. Меклелан тврди, наиме, да престоницу прожима „култура обмане“, да је Бушова екипа често „продавала рог за свећу“, поготову у „напумпавању“ повода за оружани напад на Ирак, реаговању на ураганску катастрофу Њу Орлеанса и околине, као и у афери (у оквиру смишљања рата против Ирака) с недозвољеним обелодањивањем идентитета тајне агенткиње ЦИА, када је портпарол почео да схвата да је „изманипулисан“…

Разочараност појединаца окружењем у коме су достизали каријерни врхунац није нова појава, испољава се почесто и овде и широм света. Као по геслу „истина је негде тамо“ (телевизијске серије „Досије икс“) низ функционера долази до „спознаје реалности“ тек кад поднесу оставку или кад их смене. Хоће рећи, такорећи, да их је учешће у власти спречавало да сазнају „право стање ствари“ или – бар онемогућавало да јавности пренесу оно што се у врховима и њиховим пројектима суграђанске свакодневице стварно збива.

Меклеланов случај потврђује, на специфичан начин, да се о томе како „кројачи судбина“ заиста доживљавају оно што раде шира јавност све чешће обавештава с битним закашњењем – кад јој пристигну одговори оних који више нису одговорни. Утисак је, при том, да мемоари стичу примат над рефератима, покајања над обећањима, па и прошлост над садашњошћу док се пропагира „убрзана светлија будућност“.

Међу разлозима за таква одоцњења у изводима из књиге бившег председниковог портпарола истиче се – курс „непрестане изборне кампање“, где „над општим интересима превладавају политичарење, страначке страсти и манипулисање истином“. Искреност и часност потискују се зарад победе над изборима, при чему се испољавају – идеологија „црно или бело“ и сталне поделе, тако да остаје мало простора за компромис и сарадњу с „другом страном“ – додаје аутор књиге „Шта се догодило: Бушова Бела кућа изнутра и вашингтонска култура обмане“. „Перманентна изборна кампања заводи и медије“ – наставља Меклелан. Тако да „наглашавају конфликте, победе и поразе, а занемарују стварне политичке ефекте“.

Књига је изазвала и сличне и различите реакције политичара и новинара. Оба сталежа се слажу да је Меклелан „претерао“ у упућеним критикама: први, што он садашње замерке власти није упутио док је био у њој, а други – да нису репортери били „благи“ према Белој кући, него да је она давала немуште одговоре на питања којима су од ње тражили разјашњења.

Реаговања се, истовремено, и разилазе. „Неверство највернијег“ (Меклелана) и његове жаоке, као„инсајдера“, на рачун закулисних вашингтонских „игара“ – знатно више су „изненадили“ политичаре, наводи се, него новинаре.