Како се ствара јеврејска Спарта

Израелци данас, други пут ове године, излазе на биралишта да би утврдили курс будућности државе која је после деценије власти религиозно-конзервативне коалиције доспела на судбинско раскршће.

Бог, а не бирачи, одлучиће ко ће бити следећи премијер, изјавила је недавно израелска министарка културе, али две главне ривалске формације не ослањају се на Свевишњег и покушавају да на терену рашчисте рачуне.

Трка је, како показују последња испитивања јавног мњења, неизвесна пошто ни десничарски Ликуд премијера Бенјамина Нетанијахуа ни опозициона коалиција левог центра Кахол-Лаван, коју предводи пензионисани генерал Бени Ганц, не могу да остваре јасну већину у парламенту.

Обе партије би по предвиђањима могле да добију 31-32 посланика, што значи да ће Израел наставити традицију од свог настанка и добити коалициону владу.

Ликуд има озбиљне проблеме пошто чак двоје бивших Нетанијахуових министара излази на изборе са сопственим странкама. Секуларно десничарски савез Јамина, који предводи нова звезда националне политике, бивша министарка правде Ајелет Шакед, могла би с избора да изађе са 10 посланика, једним више од националистички десне партије Исраел беитену (Израел наш дом) бившег министра одбране Авигдора Либермана.

Да би добио четврти узастопни мандат и обезбедио минимум од 61 посланика у Кнесету од 120 места, Нетанијахуу је потребна коалиција с Либерманом, али премијеров некадшњи протеже могао би да сруши свог ментора, баш као што га је присилио на нове изборе. Либерман тражи секуларну „широку либералну владу”.

Циљ је да се потисну Нетанијахуови омиљени партнери с екстремне ултраортодоксне деснице који својим захтевима угрожавају демократски карактер државе.

Наставак окупације, колонизације, могуће и анексије Западне обале, одбијање мира с Палестинцима и претварање држављана нејеврејског порекла у грађане другог реда прети да Израел трансформише у блискоисточни апартхејд.

Да ли ће наставити с пројектима јеврејског фундаментализма и изградњом етноцентристичког друштва, или ће се вратити коренима либералне демократије који су земљи првих деценија обезбедили просперитет и углед, а грађанима равноправна људска права?

Уколико допусти да земљом управљају страх, екстремизам и националистички закони, а да слободна реч и цивилно друштво постану све угроженији, Израел ће озбиљно нарушити статус једине демократије региона на који су његови оснивачи 1948. били толико поносни.

Нетанијаху је успео да обликује савремени Израел у мери као нико пре њега. Створио је ситуацију да изгледа да њему нема алтернативе. Чини се да више не сматра да је изабран већ да је одабран.

Премијер готово свако питање представља као егзистенцијално, рачунајући на инстинкт преживљавања који је у израелском ДНК. Он виртуозно игра на осећањима и страху Јевреја да ће бити напуштени. Страх од Холокауста, антисемитизма, ислама, Европљана, тероризма, Ирана, уништења. Нетанијаху га цинично експлоатише свестан да размишљање о најгорим сценаријима омогућава да се крше моралне норме које би се у другим околностима поштовале.

Премијеров националистички концепт киднаповао је демократију и њен садржај. Промовишући агенду агресивног ционизма и дајући моћ конзервативним рабинима, створио је друштво које је кородирало у поделама. Продубљен је јаз између конзервативаца и либерала, ортодоксних и реформских Јевреја, оријенталних Сефарда и телавивских упоришта европских Ашкеназија, Јевреја и нејевреја.

Идеолошки амбис између националистичко-традиционалистичких и секуларно-либералних делова друштва досегао је ретко виђене дубине. Поборници две групације не знају се довољно, али су уверени да су ривали безлични демони који би да их униште. Фестивал мржње, како га називају, могао би да буде много више застрашујући од спољних непријатеља.

Нетанијаху се не осврће на критике. Спреман је да вређа и провоцира. Сви његови ривали су „идиоти”. Обрушава се на организације цивилног друштва и мировне покрете. Тврди да су му три истраге корупције наместили политички противници и „непријатељи из судства”.

Нетанијаху је ипак више од обичног опортунисте. Постоји систем веровања који је иза његовог тактичког маневрисања. Уверен је да захтев за независном палестинском државом представља препреку миру. Јавно је 2016. повукао подршку решењу две државе, сматрајући формулу утопијском.

Он не жели мир, изјавио је у интервјуу „Маариву” Шабтаи Шавит, бивши шеф Мосада. Статус кво је најбољи. Конфликт треба прогласити нерешивим.

Чврстина и бруталност према Палестинцима су порука премијера и војних команданата да нема компромиса о безбедности која је врховни концепт управљања. Армија има посебно место у свести обичног Израелца и кључна је како у политичком одлучивању, тако и у јавној сфери.

Нетанијаху је помогао да се створи милитаризовано цивилно друштво, јеврејска Спарта, али левици су многи случајеви насиља доказ да је Израел после више од пола века дехуманизације Палестинаца изгубио морални компас.

Довео је до тога да први пут у историји прети шизма између 5,7 милиона Јевреја моћне америчке дијаспоре и 6,5 милиона Јевреја у Израелу.

Иако је Израел суочен с конфликтима на готово свим својим границама, Израелци изненађујуће лако прихватају ове околности уверени да армија може да их заштити од сваке опасности. Зашто?

Лидер Ликуда допринео је да велики број Израелаца себе доживљава као жртву. Израел негује култ снаге, али истовремено не може да престане да себе види као рањивог. Премијер их је научио да је постојећа реалност најближа неком одрживом суживоту. То је његов највећи капитал преко кога Израел држи у токсичном загрљају.

Нови избори ће, као и серија претходних, поново отворити незалечене ране. „Да ли су ово последњи избори пре него што Израел постане нелиберална демократија”, пита Стивен Клајн у „Хаарецу”.