Неповратно разорена Сирија

Нема националног осећања. Између града и града, села и села, породице и породице, колевке и колевке влада интимна љубомора... Спонтано јединство је немогуће, писао је у дневнику британски официр током Првог светског рата, деценијама пре него што ће настати Сиријска Арапска Република.

У време када је Т. Е. Лоренс писао ове утиске са Леванта, „Сирија” није постојала као независна држава. Подручје је чинила колекција већих градова, Дамаска, Хомса, Хаме, Алепа, Бејрута и Јерусалима, окружених бројним селима и становништвом којим је владала Османска империја.

Сиријска криза драматично подсећа на кризу у Палестини из времена Лоренса од Арабије. Присутне су све силе које су исцртавале мапу Блиског истока после Великог рата, а политички, интересни, верски или културолошки обрасци остали су неизмењени.

Брзо потонуће у грађански рат 2011. године и распад сиријског друштва неодољиво подсећају на деликатне поделе из прошлости.

Грађански ратови, по својој природи, уништавају све везе које су биле могуће и постојале између различитих заједница и група, приморавајући људе да се сећају шта је неко учинио њима или њиховим најближим. Успоставља се мрежа мржње и непријатељства, отварају су кругови освета до тачке да заједнички живот постане немогућ. То је случај са данашњом Сиријом.

Оно што је почело захтевима за слободом убрзо се загубило у суровој „игри нација” која најлакше заборавља на људе. Земља и њена инфраструктура су уништени, 570.000 особа је погинуло, шест милиона је у избеглиштву, средња класа је нестала, влада сиромаштво. Незадовољство политичком репресијом, корупцијом и неефикасном владавином за осам година се увећало, али Башар ел Асад и даље удобно седи на рушевинама сигуран у своју моћ.

Да ли је у стању да сачува земљу? Сви сиријски актери рата, сем Курда, желе очување територијалног јединства земље, тешко да има повратка на Сирију каквом је Асад владао пре почетка крвавих сукоба.

Од проглашења победе над Исламском државом и брзог повратка великог дела територија који су џихадисти држали, режим у Дамаску је широм земље основао „комитете помирења” између градова и села које су држале Асадове снаге и оних које су биле под контролом исламиста или неке од 19 побуњеничких група. Власт обећава помирење и мир и агитује на заједничкој обнови земље.

Многи побуњеници, који су претходно преговарали са режимом уз посредовање Асадових савезника у Москви, прихватили су понуду и укључили се у Пети корпус, јединицу сиријске армије под руским надзором, која им гарантује одређени степен заштите.

Али, када је Русија после истека рока од шест месеци престала да пружа заштиту, територије су стављене под пуну контролу Дамаска а режимске снаге безбедности почеле су – агресивније него раније – да потенцијалне противнике лишавају слободе.

Сиријске избеглице по суседним земљама, попут Либана и Јордана, такође су прихватиле понуду помирења, али чим су прешли границу сањајући о обнови својих живота суочили би се са хапшењима, испитивањима, мучењима. То што борбе у Идлибу још трају у највећој мери јесте резултат погубне политике Асадове власти која не може да се ослободи традиције да тајне службе контролишу јавни и приватни живот. Дамаск серијом закона спроводи експропријацију имовине опозиционара и ускраћује подршку заједницама које сматра нелојалним.

Политика помирења не даје замишљене резултате јер много већинских сиријских сунита тек сада не верује председнику чија је алавитска шиитска секта монополисала власт и бизнис

Председник би да поново изгради сопствени легитимитет, а за то му је неопходна обнова чију вредност Уједињене нације процењују на 250 милијарди долара – износ који је четири пута већи од сиријског бруто националног производа пре рата.

Богате арапске земље, САД и Европска унија не желе да инвестирањем у обнову дају легитимитет властима и чекају да се прво заврши процес политичке транзиције – а на том путу Асад им је највећа препрека.

Русија и Иран, Асадови кључни савезници, нису у прилици да значајније помогну обнову. „Осовина несолвентности”, како је зову, и сама је на мети санкција. О реконструкцији засад може да се сања.

Током година грађанског рата, конфликт унутрашњих снага преселио се у арену регионалног и глобалног сукоба. Турска армија и њени савезници из сиријске опозиције контролишу значајне делове територије на северу уз амбицију да се прошире источно од реке Еуфрат ослањајући се на споразум о успостављању зоне безбедности који је Анкара у августу склопила са САД.

Курдске милиције владају североистоком. Побуњеници упорно држе провинцију Идлиб одолевајући сталним ударима које режимска армија изводи уз помоћ руског ваздухопловства. Москва и Техеран давно су дали до знања да не намеравају да испусте упоришта утицаја која су успоставили.

Земља чије је јединство породица Асад одржавала чврстом руком изгубила је грађанским ратом шансу да се поново окупи. Чак и уколико се то неким чудом догоди, да је Асад одржи – чекала би се прва наредна ерупција незадовољства. Конфликти не би нестали, само би се привремено успавали.

Сувише је много актера умешано у конфликт а сувише је мало решења која би препаковала Сирију да изгледа као пре почетка рата 2011. године. Држава која је стекла независност априла 1946. на наше очи престаје да постоји. Како борбе јењавају, страни актери интензивније ангажују своје сиријске савезнике препуштајући Сиријцима две улоге – жртве и посматрача.