Словенци врбују српску радну снагу

Отишао сам да бих припремио терен за долазак деце која су ми саопштила да желе да живе ван Србије. У Бечу радим већ две године, додуше илегално, као монтер централног грејања. Месечно зарадим између 1.500 и 3.000 евра. На дажбине потрошим око 1.100 евра, тако да могу да уштедим. Већи део уштеђевине шаљем породици у Мајданпек. Ипак, није ми свеједно да са 49 година и више од две деценије радног искуства сада радим на црно. Зато сам и дошао овде, на словеначки сајам запошљавања, да се распитам о условима рада у тој земљи, каже мајстор Љубиша Николић, родом из Мајданпека, који се отиснуо у Европу у потрази за бољим условима рада и већом платом. У Србији је био регуларно пријављен код послодавца, за разлику од тренутног ангажмана у Аустрији, али га ни то није задржало у земљи. Отишао је, додаје, да пронађе нормалан живот, а сада се вратио да би преко своје земље добио легалан посао у туђини, уз радну дозволу на три године.

Сања Ф. из Београда, по занимању инструментарка, начула је да Клинички центар у Љубљани тражи све профиле медицинских радника, као и да им радно искуство приликом примања у радни однос није пресудно, већ знање словеначког језика.

– Знам га малтене перфектно јер је моја бака била Словенка, али тамо никада нисам била. Зато бих и желела да се настаним у Љубљани, а искрено и не бирам шта ћу радити. Важно је да само буде у струци јер сам завршила медицинску школу – истиче ова дама. Ако буде имала среће, постаће део тима у тамошњем клиничком центру, којем тренутно недостаје 250 дипломираних медицинских сестара. На евиденцији Завода за запошљавање Словеније, иначе, нема ниједне медицинске сестре, а за разлику од Србије, у којој ће, према најавама државе, од 1. новембра просек зарада најквалификованијих сестара бити око 500 евра, у Љубљани оне могу да добију најмање 1.000 евра, колико износи основна зарада.

На словеначком сајму запошљавања усред Београда послове је понудило више од 20 словеначких послодаваца. Предузећа која учествују ове године објавила су око 4.500 слободних радних места. Словенцима највише недостају возачи, вариоци, електричари, радници у угоститељству, туризму, здравству и грађевинарству. Тамо тренутно ради око 14.000 наших људи (у 2018. ангажовано 10.000). Захваљујући споразуму између наше и Владе Словеније, којим се одскоро регулише запошљавање српских радника у тој земљи, грађани Србији моћи ће да добијају радну дозволу на три године, с тим што су у обавези да прву годину рада проведу код првог послодавца. Прошле године запошљавали су се првенствено као возачи тешких камиона и тегљача, вариоци, електроинсталатери, алатничари, зидари, кувари и тесари.

Уз заштиту државе на рад у страну земљу

Споразумом између влада Словеније и Србије о запошљавању држављана Србије у Словенији на законит начин уређује се поступак радних миграција и регулише статус грађана који желе да се запосле у Словенији. Држава тиме, како је раније за „Политику” истакао Зоран Мартиновић, директор НСЗ-а, не жели да мотивише људе да оду да раде у иностранство, него да дефинише права и обавезе и незапослених и послодаваца. Ипак, постоји велики број оних који из земље одлазе самостално. У Словенију је тако посредством НСЗ-а у 2018. отишло само 15 особа, а зна се да је та земља прошле године издала око 10.000 радних дозвола нашим држављанима. То само значи, додао је Мартиновић, да они масовније одлазе на друге начине, а не уз посредовање државе.