Ташмајданска пећина – неискоришћени туристички драгуљ

Вечно мистериозан, никад до краја истражен, тајанствен и бескрајно занимљив – такав је наш Београд. Корачајући улицама, понекад и заборавимо да је испод наших ногу још један, подземни град, сачињен од лагума, пећина и пролаза... А, како бисмо се тога и сетили кад је већина улаза у тај Београд испод Београда закључана и замандаљена и грађанима недоступна.

Нема суграђанина који није прошетао Ташмајданским парком. Мало је оних који нису слушали неки концерт на ташмајданском стадиону. Али колико њих заправо зна да се у утроби земље у том делу града крије право културно-историјско благо?

– Сви смо навикли да се београдска историја одмотава негде око Београдске тврђаве па је тако Ташмајдан остао београдска скривена душа. Пре 13,5 милиона година овдашње стене ударали су таласи Панонског мора и у природњачком музеју се чувају фосили који су управо овде пронађени. Римљани су градили Сингидунум, копајући највише стену са овог места. Ту се у Првом српском устанку скривао Карађорђев штаб, вадила се шалитра, а онда су под Ташмајданом уточиште нашли и људи који су се скривали од бесомучног аустроугарског бомбардовања. У Другом светском рату и Немци су овде направили своје склониште, најсавременије у оно време – покушава да у неколико реченица сажме историју овог места Зоран Николић, један од аутора књиге „Београд испод Београда”.

Предвођени њиме, и коаутором овог дела Видојем Голубовићем, новинари и градоначелник Зоран Радојичић јуче су имали прилику да завире у мистериозне дворане скривене у дубинама земље, двадесетак метара испод шеталишта које многи од нас свакодневно користе.

Пут осветљавају само лампе од телефона и рефлектор једне телевизијске камере. Раније је овде било струје, али сада су инсталације уништене па би посетиоци без ових помагала били осуђени да тумарају по мраку. Улазимо у део некадашњег каменолома, а одатле у „Лерову пећину” где су 1941. године Немци направили свој командни центар. Дебела гвоздена врата одатле уводе нас дубље у овај подземни лавиринт... Немци су имали део за везу, систем за вентилацију, па чак и лифт, али све то је нетрагом нестало јер се град није на време сетио да ово место заштити. Уз степениште, покрај некадашњих свлачионица хокејашких клубова, пролазимо у, како наши водичи кажу, „најчуднији део Београда”. Двадесетак метара испод познатог ресторана „Шанса” налази се Шалитрена пећина.

– Путописац Феликс Каниц писао је да је у пећини затекао 150 воловских кола са храном и проценио да би се овде могло сместити чак око 600 кола – објашњава Голубовић, док Николић додаје да је пећина двоструко већа него што изгледа јер је слој на коме се гази дебљине петнаестак метара, а настао је приликом градње парка, када је кроз отвор, поред баште „Шансе”, бачен велики део шута, али и костију Старог гробља.

– Ово није једина просторија, пећина има везу према Правном факултету коју ми нисмо могли да у потпуности истражимо јер нема ни средстава, а и део је заграђен – прича Голубовић.

И док влажне и хладне одаје скривене испод земље причају приче о богатој историји града, њих нажалост засад мало ко има прилике да чује. Али, то би, како обећава градоначелник Зоран Радојичић, ускоро могло да се промени. Град је свестан да Ташмајданска пећина има огроман туристички потенцијал, а он ће наставити оно што је започео његов претходник, како би се и овај скривени драгуљ града укључио у туристичку понуду престонице.

– Имамо идејно решење, али чека нас много посла. Битно је креативно осмислити коришћење овог простора у туристичке и културне сврхе. Потребно је обезбедити простор и инсталације које су неопходне, а значајан део пројекта се односи на уређење улаза укомпонованог у простор. Све то мора да прође студију изводљивости. Потребно је обезбедити финансијску конструкцију, односно средства за рашчишћавање, осветљење и вентилацију. Није лак задатак, али даћемо све да овај простор оживи како би Београђани и туристи могли да га посећују – обећао је Радојичић.