Музика, та лепа и ђаволска ствар

„Ник Кејв наставља да истражује своју опсесију према љубави, смрти, религији, насиљу у бизарном хибриду различитих музичких стилова – блуза, госпела, рока и постпанка.” Овако гласи део критике новог албума славног аустралијског певача, текстописца, композитора, фронтмена бенда „Бед сидс”, а однедавно и састава „Grinderman”. Педесетједногодишњи Николас Едвард Кејв, који је напустио Ликовну академију да би се посветио музици, почео је каријеру 1973. године у аустралијском бенду „The Birthday Party”. После десет година група се распала, а Кејв је основао састав „Бед сидс”.

Током протекле три деценије објавио је тридесетак албума, сарађивао са бројним музичарима, написао пет књига, као и сценарио за остварење „Proposition”, компоновао музику за неколико филмова…

Ник Кејв овенчан је многим наградама, увршћен jе у аустралијски Рокенрол хол славних, а пре 12 година одбио је да прими признање за најбољег мушког извођача на додели MTV Europe Music Award због, како је образложио, „такмичарске природе тих награда”.

Са бендом је први пут свирао у Београду 1990. године. У телефонском интервјуу за „Политику” признаје:

– Па, сећам се жена и дроге у Београду. Концерата се никада не сећам. Када се попнем на сцену, одем у неки свој свет и не сећам се ничега! Али, од тада је прошло скоро 19 година.

Поново долазите у среду у Београд. Одржаћете концерт у Арени на коме ће као предгрупа свирати Ед Кепер и Џефри Вегенер. Шта публика може да очекује од Вас и „Бед сидса”?

– Бољи шоу.

Сутра наступате на „Vip in” музичком фестивалу у Загребу. Колико се свирке на фестивалима разликују од соло концерата?

– Увек је помало другачије. Публика на фестивале долази из различитих разлога. Наша свирка подиже, моћна је и није нимало спора. Зато мислим да ћемо добро функционисати.

Шта је била инспирација када сте стварали Ваш последњи албум „Dig, Lazarus, Dig”?

– Па, не знам. Милион ствари ме је инспирисало. Просто не знам одакле да почнем.

Недавно сте номиновани за „Моџо” награде у две категорије – најбољи албум и најбоља песма. Колико Вам то значи?

– „Моџо” је добар магазин. Неке номинације ти значе, а неке те уопште не занимају. А ако те „Моџо” номинује, онда је то нешто што треба да ти значи. Просто они разумеју музику и изван онога што је тренд, на пример, ове године. Зато је то част.

Шта се дешава са Вашим соло пројектом „Grinderman”?

– Снимићемо нову плочу за неколико месеци. Успех који смо постигли са првим албумом је сјајан. Уживали смо док смо снимали ту плочу и једва чекамо да направимо још једну.

Колико су писање, компоновање и улоге у филмовима важне за Вашу каријеру? Да ли имате неке нове планове у вези са филмом?

– За глуму нисам претерано заинтересован, понекад ме замоле да се појавим у неком филму и ја повремено прихватим, али то не схватам претерано озбиљно. Увек пишем нешто, сваки дан, тако да се стално нешто дешава. Ускоро ће бити објављена нова музика за филм, а када завршим турнеју са „Бед сидсима”, ту је и нова плоча „Grindermana”. Прошло је 20 година не само од концерта у Београду већ и од кад је објављена моја књига „And the Ass Saw the Angel” и мислим да ћу то пренети на компакт диск. Радим много тога.

Једном сте рекли да када сте, као клинац, видели Џонија Кеша на телевизији схватили сте да је музика лепа и ђаволска ствар. Какво је било искуство снимити дует са њим и колико је свет музике изгубио када је Кеш преминуо?

– Певати са њим је било предивно искуство. Он је био изузетан и веома дарежљив човек. Морам да вам признам да сам био помало забринут када је требало да певам са њим, јер је он имао тако снажан глас. Али, чим смо почели снимање, било је дивно. Био је веома топла, великодушна особа. Када је умро, изгубили смо тај предиван вокал, какав нико нема. У последњих неколико година толико је дивних људи умрло – Нина Симон, Бери Вајт, Џони Кеш, Џон Ли Хукер… Био је то тежак период за свет музике.

Живели сте у Мелбурну, Сао Паолу, Берлину, Лондону… Како сте се, после свих тих великих метропола, скрасили у енглеском градићу Хоуву?

– Па, близу је Лондона, али није у Лондону. У овом тренутку морам да живим у енглеском говорном подручју, јер ми је тако лакше. Нисам заинтересован за живот у Аустралији, а и да желим, мислим да ми не би било дозвољено да живим у Америци, тако да је Енглеска мој избор. Али, одбијам да боравим у Лондону, јер тај град више не функционише. Зато живим близу Лондона, крај мора.

Како сте се носили са великим комерцијалним успехом албума „Murder Ballads” и медијском пажњом око дуета са Кајли Миног и Пи Џеј Харви?

– Лепо је доживети комерцијални успех, али мене занимају различите ствари. Тај албум је био успешан јер је Кајли Миног певала на њему. И Пи Џеј Харви. Имао сам разне госте на том албуму, али превасходно је био популаран због сингла који је Кајли певала са мном. Људи су масовно куповали ту плочу због „Where the wild Roses Grow”, али када су чули остале песме, вероватно су помислили „шта је сад ово!” Чак су и деца слушала тај албум и због тога сам се добро осећао. Била је то, на неки начин, моја освета!

Прочитала сам да Ваш најмлађи син воли Кајли Миног.

– Па, ко не воли Кајли!

За себе кажете да сте посматрач. Да ли су сви уметници посматрачи?

– Мислим да већина јесте, али има и много уметника који се претварају да нису посматрачи, да су укључени у живот. Сматрам да уметници, нарочито писци нису укључени у живот, већ га посматрају са дистанце. Они су воајери, а ја сам баш то!

Лишили сте се свих порока – дроге, алкохола, цигарета. Да ли је то учинило Ваш живот бољим?

– Морам да Вам признам да баш и нисам престао да пушим. Још увек се борим. Да ли је мој живот бољи? Па, другачији је. Неке ствари су се промениле, али у принципу је све исто. Мислиш да ће се све променити, али и даље си исти. Срећан сам због тога. Додуше, можеш више да урадиш и постигнеш, а не губиш пола живота покушавајући да „извучеш линију”. Радим више и то је добро.

Изјавили сте да се понекад осећате престарим за рокенрол. Шта Вас онда гура да наставите?

– Не знам зашто сам то рекао. Сваки пут када дајем интервјуе осећам се различито. Понекад као да сам стогодишњак. Ево, сада се осећам као да имам 75 година. Када сам направио албум са саставом „Grinderman”, то је веома позитивно утицало на рад са „Бед сидсима”. Начин на који сада свирамо прилично се разликује од периода од пре пет или десет година. Наше свирке су сада веома живе и агресивне. Као да смо се подмладили!