Muzika, ta lepa i đavolska stvar

„Nik Kejv nastavlja da istražuje svoju opsesiju prema ljubavi, smrti, religiji, nasilju u bizarnom hibridu različitih muzičkih stilova – bluza, gospela, roka i postpanka.” Ovako glasi deo kritike novog albuma slavnog australijskog pevača, tekstopisca, kompozitora, frontmena benda „Bed sids”, a odnedavno i sastava „Grinderman”. Pedesetjednogodišnji Nikolas Edvard Kejv, koji je napustio Likovnu akademiju da bi se posvetio muzici, počeo je karijeru 1973. godine u australijskom bendu „The Birthday Party”. Posle deset godina grupa se raspala, a Kejv je osnovao sastav „Bed sids”.

Tokom protekle tri decenije objavio je tridesetak albuma, sarađivao sa brojnim muzičarima, napisao pet knjiga, kao i scenario za ostvarenje „Proposition”, komponovao muziku za nekoliko filmova…

Nik Kejv ovenčan je mnogim nagradama, uvršćen je u australijski Rokenrol hol slavnih, a pre 12 godina odbio je da primi priznanje za najboljeg muškog izvođača na dodeli MTV Europe Music Award zbog, kako je obrazložio, „takmičarske prirode tih nagrada”.

Sa bendom je prvi put svirao u Beogradu 1990. godine. U telefonskom intervjuu za „Politiku” priznaje:

– Pa, sećam se žena i droge u Beogradu. Koncerata se nikada ne sećam. Kada se popnem na scenu, odem u neki svoj svet i ne sećam se ničega! Ali, od tada je prošlo skoro 19 godina.

Ponovo dolazite u sredu u Beograd. Održaćete koncert u Areni na kome će kao predgrupa svirati Ed Keper i Džefri Vegener. Šta publika može da očekuje od Vas i „Bed sidsa”?

– Bolji šou.

Sutra nastupate na „Vip in” muzičkom festivalu u Zagrebu. Koliko se svirke na festivalima razlikuju od solo koncerata?

– Uvek je pomalo drugačije. Publika na festivale dolazi iz različitih razloga. Naša svirka podiže, moćna je i nije nimalo spora. Zato mislim da ćemo dobro funkcionisati.

Šta je bila inspiracija kada ste stvarali Vaš poslednji album „Dig, Lazarus, Dig”?

– Pa, ne znam. Milion stvari me je inspirisalo. Prosto ne znam odakle da počnem.

Nedavno ste nominovani za „Modžo” nagrade u dve kategorije – najbolji album i najbolja pesma. Koliko Vam to znači?

– „Modžo” je dobar magazin. Neke nominacije ti znače, a neke te uopšte ne zanimaju. A ako te „Modžo” nominuje, onda je to nešto što treba da ti znači. Prosto oni razumeju muziku i izvan onoga što je trend, na primer, ove godine. Zato je to čast.

Šta se dešava sa Vašim solo projektom „Grinderman”?

– Snimićemo novu ploču za nekoliko meseci. Uspeh koji smo postigli sa prvim albumom je sjajan. Uživali smo dok smo snimali tu ploču i jedva čekamo da napravimo još jednu.

Koliko su pisanje, komponovanje i uloge u filmovima važne za Vašu karijeru? Da li imate neke nove planove u vezi sa filmom?

– Za glumu nisam preterano zainteresovan, ponekad me zamole da se pojavim u nekom filmu i ja povremeno prihvatim, ali to ne shvatam preterano ozbiljno. Uvek pišem nešto, svaki dan, tako da se stalno nešto dešava. Uskoro će biti objavljena nova muzika za film, a kada završim turneju sa „Bed sidsima”, tu je i nova ploča „Grindermana”. Prošlo je 20 godina ne samo od koncerta u Beogradu već i od kad je objavljena moja knjiga „And the Ass Saw the Angel” i mislim da ću to preneti na kompakt disk. Radim mnogo toga.

Jednom ste rekli da kada ste, kao klinac, videli Džonija Keša na televiziji shvatili ste da je muzika lepa i đavolska stvar. Kakvo je bilo iskustvo snimiti duet sa njim i koliko je svet muzike izgubio kada je Keš preminuo?

– Pevati sa njim je bilo predivno iskustvo. On je bio izuzetan i veoma darežljiv čovek. Moram da vam priznam da sam bio pomalo zabrinut kada je trebalo da pevam sa njim, jer je on imao tako snažan glas. Ali, čim smo počeli snimanje, bilo je divno. Bio je veoma topla, velikodušna osoba. Kada je umro, izgubili smo taj predivan vokal, kakav niko nema. U poslednjih nekoliko godina toliko je divnih ljudi umrlo – Nina Simon, Beri Vajt, Džoni Keš, Džon Li Huker… Bio je to težak period za svet muzike.

Živeli ste u Melburnu, Sao Paolu, Berlinu, Londonu… Kako ste se, posle svih tih velikih metropola, skrasili u engleskom gradiću Houvu?

– Pa, blizu je Londona, ali nije u Londonu. U ovom trenutku moram da živim u engleskom govornom području, jer mi je tako lakše. Nisam zainteresovan za život u Australiji, a i da želim, mislim da mi ne bi bilo dozvoljeno da živim u Americi, tako da je Engleska moj izbor. Ali, odbijam da boravim u Londonu, jer taj grad više ne funkcioniše. Zato živim blizu Londona, kraj mora.

Kako ste se nosili sa velikim komercijalnim uspehom albuma „Murder Ballads” i medijskom pažnjom oko dueta sa Kajli Minog i Pi Džej Harvi?

– Lepo je doživeti komercijalni uspeh, ali mene zanimaju različite stvari. Taj album je bio uspešan jer je Kajli Minog pevala na njemu. I Pi Džej Harvi. Imao sam razne goste na tom albumu, ali prevashodno je bio popularan zbog singla koji je Kajli pevala sa mnom. Ljudi su masovno kupovali tu ploču zbog „Where the wild Roses Grow”, ali kada su čuli ostale pesme, verovatno su pomislili „šta je sad ovo!” Čak su i deca slušala taj album i zbog toga sam se dobro osećao. Bila je to, na neki način, moja osveta!

Pročitala sam da Vaš najmlađi sin voli Kajli Minog.

– Pa, ko ne voli Kajli!

Za sebe kažete da ste posmatrač. Da li su svi umetnici posmatrači?

– Mislim da većina jeste, ali ima i mnogo umetnika koji se pretvaraju da nisu posmatrači, da su uključeni u život. Smatram da umetnici, naročito pisci nisu uključeni u život, već ga posmatraju sa distance. Oni su voajeri, a ja sam baš to!

Lišili ste se svih poroka – droge, alkohola, cigareta. Da li je to učinilo Vaš život boljim?

– Moram da Vam priznam da baš i nisam prestao da pušim. Još uvek se borim. Da li je moj život bolji? Pa, drugačiji je. Neke stvari su se promenile, ali u principu je sve isto. Misliš da će se sve promeniti, ali i dalje si isti. Srećan sam zbog toga. Doduše, možeš više da uradiš i postigneš, a ne gubiš pola života pokušavajući da „izvučeš liniju”. Radim više i to je dobro.

Izjavili ste da se ponekad osećate prestarim za rokenrol. Šta Vas onda gura da nastavite?

– Ne znam zašto sam to rekao. Svaki put kada dajem intervjue osećam se različito. Ponekad kao da sam stogodišnjak. Evo, sada se osećam kao da imam 75 godina. Kada sam napravio album sa sastavom „Grinderman”, to je veoma pozitivno uticalo na rad sa „Bed sidsima”. Način na koji sada sviramo prilično se razlikuje od perioda od pre pet ili deset godina. Naše svirke su sada veoma žive i agresivne. Kao da smo se podmladili!