Пријатељи деда Вена

Вест је свакако куриозитет, поготово за оне који памте стара времена када су вести о кинеским лидерима биле строго чувана државна тајна и када се о томе нагађало проучавањем онога што се евентуално налазило између редова званичних саопштења, о чему мој колега Драгослав Ранчић може веродостојно да посведочи из свог искуства некадашњег „нашег сталног” у Пекингу.

Вест је да је кинески премијер Вен Ђијабао, чија је популарност код куће узлетела откако је само неколико сати после земљотреса посетио погођена подручја Сечуана, ових дана постао и седми по популарности политичар на сајту за дружење „Фејсбук” – виртуалној причаоници и „лексикону” намењеном углавном доконој младежи. „Деда Вен”, како га је описао један посетилац, до јуче је стекао више од 20.000 виртуелних „пријатеља” и тиме по популарности на овом сајту надмашио многе овој врсти медија склоније колеге, попут Арнолда Шварценегера, Николе Саркозија или Уга Чавеса.

Његов „профил” на „Фејсбуку” садржи званичан портрет, у сивом оделу и с цветном краватом. Као своја интересовања, кинески премијер наводи кинеску књижевност и – на изненађење многих – најпопуларнији амерички спорт, бејзбол.

У његовом кабинету нису могли да потврде да ли се премијер лично пријавио на сајт који има око 60 милиона чланова. По свој прилици, урадио је то неко из његовог окружења ко је упућен у моћи интернет комуникација. Вен Ђијабаоу ово свакако није шкодило, напротив, учврстило је уверење да врх КП Кине схвата да транспарентност ове врсте може много више да му помогне, него да евентуално нашкоди.

Око „деда Вена” су се одмах формирале дискусионе групе, међу којима су и оне које га предлажу за Нобелову награду за мир, али и оне које поново покрећу питање „слободног Тибета”, баченог у сенку после катастрофе која је, према званичном рачуну, однела 68.000 живота.

Венова страница је иначе билингвална: на енглеском и кинеском, што би могло да подразумева да је намењена како за унутрашњу, тако и спољну потрошњу. Како год било, и Кина, која је често на тапету због цензуре коју настоји да спроведе на глобалној инфостради (блокирањем појединих сајтова са „осетљивим” темама), очигледно увиђа ваљаност старе мудрости која каже да ако не можете да их победите, онда им се прикључите.

(А да може и другачије, говори пример једног мароканског програмера који је осуђен на три године затвора зато што је на „Фејсбуку” отворио страницу принца Рашида, краљевог млађег брата.)

Подстрек Кинезима је можда и феноменалан успех који је, користећи Интернет, а нарочито „Фејсбук”, постигао демократски претендент за председничку номинацију Барак Обама, први на листи популарности на овом сајту (са преко 865.000 пријатеља), по чему је и у овој арени надмашио своју љуту ривалку Хилари Клинтон.

У својој интернет-кампањи Обама има чак 8.000 следбеничких група, 750.000 волонтера и чак 1.276.000 донатора који су му у овој скупој и маратонској политичкој трци помогли да стекне организационе и финансијске предности. Од 55 милиона долара колико је, на пример, Обами пристигло у фебруару, 94 одсто су биле појединачне донације од по 200 долара или мање, што говори о аутентичној подршци „из базе”.

Захваљујући присуству на Интернету – кратки, али веома ефектни видео-спотови из његове кампање су међу најгледанијима и на „Ју-тјубу” – Обама је стекао и међународну популарност, па и подстакао очекивања да би, постане ли нови амерички председник, могао да промени незавидан имиџ Америке у свету.

Обаминим стопама кренули су и наши политичари: на „Фејсбуку” су и профили Бориса Тадића, Војислава Коштунице, Млађана Динкића, Томислава Николића, Војислава Шешеља, Велимира Илића...

По броју следбеника, истом оном мерилу по коме је Вен Ђијабао међу првих десет, најбоље пласирани политичар из Србије је Биљана Србљановић, која је са 1.665 оних који је подржавају међу првих сто. Нешто мало испод ње је Борис Тадић (1.342). Занимљиво је да ова два наша представника стоје боље од Владимира Путина.

Томислав Николић је са рејтингом од 327 на овој ранг-листи популарнији од Војислава Коштунице (110), али и од свог номиналног шефа Војислава Шешеља (103).

Профили наших политичара су, са ретким изузецима (Србљановићка и Тадић) оскудни, види се да су их правили партијски техничари без много смисла за непосредност и неформалност, неопходне у овом медију који ће, показаће се то брзо, постати и те како важно средство стицања политичке подршке. Треба дакле учити од Обаме, па и од Вен Ђијабаоа.