Prijatelji deda Vena

Vest je svakako kuriozitet, pogotovo za one koji pamte stara vremena kada su vesti o kineskim liderima bile strogo čuvana državna tajna i kada se o tome nagađalo proučavanjem onoga što se eventualno nalazilo između redova zvaničnih saopštenja, o čemu moj kolega Dragoslav Rančić može verodostojno da posvedoči iz svog iskustva nekadašnjeg „našeg stalnog” u Pekingu.

Vest je da je kineski premijer Ven Đijabao, čija je popularnost kod kuće uzletela otkako je samo nekoliko sati posle zemljotresa posetio pogođena područja Sečuana, ovih dana postao i sedmi po popularnosti političar na sajtu za druženje „Fejsbuk” – virtualnoj pričaonici i „leksikonu” namenjenom uglavnom dokonoj mladeži. „Deda Ven”, kako ga je opisao jedan posetilac, do juče je stekao više od 20.000 virtuelnih „prijatelja” i time po popularnosti na ovom sajtu nadmašio mnoge ovoj vrsti medija sklonije kolege, poput Arnolda Švarcenegera, Nikole Sarkozija ili Uga Čavesa.

Njegov „profil” na „Fejsbuku” sadrži zvaničan portret, u sivom odelu i s cvetnom kravatom. Kao svoja interesovanja, kineski premijer navodi kinesku književnost i – na iznenađenje mnogih – najpopularniji američki sport, bejzbol.

U njegovom kabinetu nisu mogli da potvrde da li se premijer lično prijavio na sajt koji ima oko 60 miliona članova. Po svoj prilici, uradio je to neko iz njegovog okruženja ko je upućen u moći internet komunikacija. Ven Đijabaou ovo svakako nije škodilo, naprotiv, učvrstilo je uverenje da vrh KP Kine shvata da transparentnost ove vrste može mnogo više da mu pomogne, nego da eventualno naškodi.

Oko „deda Vena” su se odmah formirale diskusione grupe, među kojima su i one koje ga predlažu za Nobelovu nagradu za mir, ali i one koje ponovo pokreću pitanje „slobodnog Tibeta”, bačenog u senku posle katastrofe koja je, prema zvaničnom računu, odnela 68.000 života.

Venova stranica je inače bilingvalna: na engleskom i kineskom, što bi moglo da podrazumeva da je namenjena kako za unutrašnju, tako i spoljnu potrošnju. Kako god bilo, i Kina, koja je često na tapetu zbog cenzure koju nastoji da sprovede na globalnoj infostradi (blokiranjem pojedinih sajtova sa „osetljivim” temama), očigledno uviđa valjanost stare mudrosti koja kaže da ako ne možete da ih pobedite, onda im se priključite.

(A da može i drugačije, govori primer jednog marokanskog programera koji je osuđen na tri godine zatvora zato što je na „Fejsbuku” otvorio stranicu princa Rašida, kraljevog mlađeg brata.)

Podstrek Kinezima je možda i fenomenalan uspeh koji je, koristeći Internet, a naročito „Fejsbuk”, postigao demokratski pretendent za predsedničku nominaciju Barak Obama, prvi na listi popularnosti na ovom sajtu (sa preko 865.000 prijatelja), po čemu je i u ovoj areni nadmašio svoju ljutu rivalku Hilari Klinton.

U svojoj internet-kampanji Obama ima čak 8.000 sledbeničkih grupa, 750.000 volontera i čak 1.276.000 donatora koji su mu u ovoj skupoj i maratonskoj političkoj trci pomogli da stekne organizacione i finansijske prednosti. Od 55 miliona dolara koliko je, na primer, Obami pristiglo u februaru, 94 odsto su bile pojedinačne donacije od po 200 dolara ili manje, što govori o autentičnoj podršci „iz baze”.

Zahvaljujući prisustvu na Internetu – kratki, ali veoma efektni video-spotovi iz njegove kampanje su među najgledanijima i na „Ju-tjubu” – Obama je stekao i međunarodnu popularnost, pa i podstakao očekivanja da bi, postane li novi američki predsednik, mogao da promeni nezavidan imidž Amerike u svetu.

Obaminim stopama krenuli su i naši političari: na „Fejsbuku” su i profili Borisa Tadića, Vojislava Koštunice, Mlađana Dinkića, Tomislava Nikolića, Vojislava Šešelja, Velimira Ilića...

Po broju sledbenika, istom onom merilu po kome je Ven Đijabao među prvih deset, najbolje plasirani političar iz Srbije je Biljana Srbljanović, koja je sa 1.665 onih koji je podržavaju među prvih sto. Nešto malo ispod nje je Boris Tadić (1.342). Zanimljivo je da ova dva naša predstavnika stoje bolje od Vladimira Putina.

Tomislav Nikolić je sa rejtingom od 327 na ovoj rang-listi popularniji od Vojislava Koštunice (110), ali i od svog nominalnog šefa Vojislava Šešelja (103).

Profili naših političara su, sa retkim izuzecima (Srbljanovićka i Tadić) oskudni, vidi se da su ih pravili partijski tehničari bez mnogo smisla za neposrednost i neformalnost, neophodne u ovom mediju koji će, pokazaće se to brzo, postati i te kako važno sredstvo sticanja političke podrške. Treba dakle učiti od Obame, pa i od Ven Đijabaoa.