Нема ни времена ни простора

Српско-европски односи су одлучујуће утицали на резултате протеклих републичких и локалних избора. Позиционирање партија и коалиција зависило је од начина на који су њихови лидери модификовали и мењали значења Косова и Уније. Показало се да то нису биле само јаке теме него и чаробне речи. Толико заклињање у патриотизам и толико уверавање у одређене политичке идеје Србија одавно није видела.

У политичком дизајнирању српско-европских односа Косову припада централно место. У вези с тим искристалисане су две опције. Једна полази од тога да европско обликовање Косова као независне државе условљава, али и онемогућава европско обликовање Србије. Друга Косово види као принципијелно отворено питање које ће се решавати зависно од токова заокруживања европских интеграција. Аналитичару не сме промаћи ни чињеница да политичке елите Косово више не виде као митски код српског националног идентитета уз наглашено сакрално значење те да оно у њиховом вокабулару фигурира више као секуларно огољени политички проблем.

И Европа се поделила око једнострано проглашене независности Косова. Поставља се једноставно питање: ако све чланице Уније нису признале самопроглашену независност, које споразуме Унија може склапати са непризнато-признатом државом? Неке споразуме може, али не може и споразуме о придруживању.

Независно-зависно Косово је неуспели експеримент косметских Албанаца да покушају позитивно нихилистичко негирање стварности и очигледности. Политика таквог самоубилачког апсурда се не може водити унедоглед. Политика дугорочног притиска на Србију и државе које су се одлучиле да не признају Косово није реална. Притисак на Србију губи првобитну снагу. Ископани ровови и подигнути бедеми јасан су знак да се таква политика мора повући.

Ако се Србија и државе које нису признале државу Косово ни на који начин не могу натерати на признање, у ком правцу онда треба деловати? Решење треба тражити у обнављању преговора, за које су иницијативу покренуле Русија, Индија и Кина. До нових преговора ће сигурно морати да дође. О самом исходу преговора сада је тешко говорити, али да би они успешно започели треба установити постојање опште сагласности воља о ваљаности и вредности споразумевања. Ради се о претходном консензусу етничких заједница о значењу које оне дају Косову.

У агенди о значењу Косова на првом месту треба да стоји да једна заједница неће негирати значење које друга заједница придаје Косову. Таква агенда је потребна из суштинских и превентивних разлога. Из суштинских разлога зато што људи једни друге не сусрећу у стварима него кроз њихова значења, а из превентивних разлога зато што свака људска акција потиче из значења којима се дефинише друштвена стварност. Наиме, људским понашањем не управљају вањске силе, као што се то обично мисли, него њима диригују значења која актери придају предметима, догађајима, свом и деловању других.

Косово, на пример, за Србе има значење културне и националне инкунабуле, а за Албанце политичке и економске заједнице. Значења не смеју бити игнорисана, њима се не може манипулисати, нити се могу користити у идеолошке сврхе.

Претпоставка је да ће се у току процеса преговарања отворити цела скала значења Косова. Та значења се могу дефинисати, било као разумна, било неразумна, а одређени захтеви за њихово удовољавање могу се тумачити као прихватљиви или понижавајући, а могу укључивати и губитак самопоштовања. Сврха агенде о значењу Косова је да се лако могу оповргнути идеје о покоравању, ксенофобији и сегрегацији, игнорисању и омаловажавању, односно да се могу глатко одбити покрети који би ишли у том правцу.

Други услов да преговори успеју подразумева прекид са непринципијелном политиком преокретања нормалности у апсурдност. Стране у преговорима морају рашчистити с тим да Косово, било оно у саставу Србије било независно, није само по себи опасност високог интензитета. Срби се могу организовати да живе у држави и без Косова, као што се и Албанци могу организовати да живе на Косову под суверенитетом Србије. Ужасна опасност није избор суверенитет Србије или независно Косово. Ужасна опасност је када убијање другог, етничко чишћење, протеривање, онемогућавање нормалног живота постане избор. Најмање пожељно решење је дуготрајно вршење међународне контроле. Такво решење је и апсурдно. Оно подсећа на позицију голмана који се баца на лопту у намери да је спречи да уђе у гол, а утакмица, и поред тога, заврши скором 4:3.

У агенди о значењу Косова треба да се испољи не само колективна воља него и колективни разум, који данас мањка. Без њега, бојим се, Косово може лако склизнути преко хуманитарне у цивилизацијску катастрофу. Заједнице на Космету морају одлучити да ли желе градњу односа самоуништења или људског саморазвоја. У свеопштем згушњавању времена и простора нема простора и нема времена за самоубилачке апсурде, за експерименте позитивног нихилистичког негирања стварности и постојаности.

Професор Педагошког факултета у Сомбору