Били су „небески ратари”

Прва недеља у септембру је резервисана за годишњи сусрет пилота и механичара некадашње Привредне авијације ЈАТ-а. И ове године се њих педесетак окупило на спортском аеродрому Лисичији Јарак, разменили широке осмехе задовољства, топле речи какве размењују само стари пријатељи, бујицу сећања, заједничких успомена и догодовштина. Са стране гледано, били су као скупина раздраганих тинејџера, који су гласно чаврљали, понекад ускачући једни другима у реч, смејали се и радовали.

Већина их је у позним годинама, од шездесетих до деведесетих.

Прва школа

Најстарији су Будимир Буда Бабин, са 94. и Богољуб – Боћа Вишњић, са 93 године. Обојица су се крајем Другог светског рата, као омладинци, пријавили у партизанске редове. Буда, рођени Зрењанинац, који и пензионерске дане проводи у родном граду, после рата се у СССР-у школовао за пилота, али и за механичара инструмената и радио-телеграфисту. Боћа је био у пратећем батаљону Врховног штаба и касније у Генералштабу. Касније су се обојица нашли у Ваздухопловном центру у Руми, Буда као наставник летења, Боћа као курсиста, потом и у Вршцу, где је 1954. формиран Савезни ваздухопловни центар. Буда је дуго година био у Аеро-клубу Зрењанин, одакле је прешао у Пољопривредну авијацију у Вршац.

Боћа је неколико година био инструктор летења на Лисичијем Јарку, неколико година у Привредној авијацији Београд и потом капетан и инструктор у ЈАТ-у. Остао је упамћен по томе што је био први пилот који је из Привредне авијације ушао у круг пилота путничких авиона и тиме отворио пут осталим колегама. Само од 1961. до 1978. чак 36 пилота је из привредне авијације прешло у саобраћајну. Сви они су постали врхунски пилоти и инструктори и до изласка из школе младих пилота из Пилотске школе ЈАТ-а – касније академије, годинама су били носиоци цивилног саобраћаја.

На овогодишње окупљање Богољуб Вишњић Боца дошао је са својим кумом Мирославом Миком Исаковићем, прослављеним спортским ваздухопловцем, дугогодишњим пилотом и својевремено директором Привредне авијације. Уз пут, Боћа признаје да три ноћи није могао да спава од узбуђења пред сусрет са старим друговима.

Ветерани: Будимир Бабин и Богољуб Вишњић

Када је дошао на аеродром, клекнуо је пољубио писту на којој је, као инструктор летења на једрилицама и авионима провео незаборавне младалачке године. Ту је стекао најбоље пријатеље, упознао будућу супругу, која је такође била падобранка и једриличарка.

Сличан је пут Франца Пинтара, пилота и директора Летачке оперативе. Он и Вишњић су овде својевремено учествовали у постизању једног светског рекорда, који до данас није оборен. Наиме, падобранац Јанко Лутовац, у једном дану направио је 137 скокова, од чега му је комисија признала 132, јер су чланови комисије закаснили, па му нису признали првих пет скокова. Боћа и Франц су од јутра до вечери наизменично летели на авиону ПО-2, из ког је Лутовац скакао, тако да су и они тога дана имали по 68-69 летова.

На аеродрому смо срели и Младена Мићу Милићевића, вицешампиона света у прецизном слетању на циљ са 100 метара 1954. у Француској и потом у Чехословачкој. Био је те године и државни првак, освојио је бројне медаље на међународним првенствима... Као ваздухопловни педагог, одшколовао је многе генерације падобранаца, а био је и инструктор падобранцима у индонежанској војсци, у којој је зарадио чин пуковника и статус почасног грађанина Џакарте. Касније у ЈАТ-у, био је пилот и инструктор на многим авионима, почев од најмањег ДЦ-3 до највећег ДЦ-10.

Жива Френц, државни првак у једриличарству 1972. и учесник на 53 државна, три светска и пет европских првенстава у једрењу једрилицом, готово цео радни век је провео као пилот у ЈАТ-у, на крају каријере на авиону ДЦ-10. У ваздухопловству је остао и након пензионисања. Поред осталог, оснивач и власник аеро-клуба „Ваја”.

Падобранци, једриличари, инструктори…

Иако доста млађи од осталих, Добрица Божић, државни првак у моторном летењу, учествовао је у радовима у Судану, касније је прешао у саобраћајну авијацију. Сусрет није пропустио ни Здравко Лукић, који је био и директор Пољопривредне авијације у Београду.

На Лисичијем Јарку смо срели пилота Бошка Петровића, једног од ретких живих учесника експедиције у Судану, као и Петромира Микија Мишковића, који је цео свој радни век посветио спортском и школском ваздухопловству. Био је падобранац, једриличар, пилот, наставник падобранства, репрезентативац у ваздухопловним спортовима…

Из Сарајева је дошао Еџнан Кеза Кезман, који се школовао у Вршцу, али је стицајем околности, уместо у ваздушном саобраћају, каријеру започео и наставио као пилот у Пољопривредној авијацији Вршац. Не пропушта прилику да се сретне с пријатељима из бившег колектива, ма где да су.

Ови авиони су коришћени и за сузбијање комараца

Међу свим овим бившим активним пилотима радо виђен и чест гост, па и овога пута, био је Милорад Мића Исаиловић, фото-репортер и уредник фотографије у „Политикином” листу „ТВ Ревија”, али и једриличар и падобранац

Над њивама и шумама

У Југославији је својевремено било неколико организација пољопривредне авијације: она у Београду у најбољим годинама имала је двадесет три авиона груман, три антонова и десетак дромадра М-18, а вршачка тридесетак летелица. Током седамдесетих и осамдесетих година, 35 пилота и 50 механичара некада су третирали и до милион хектара пољопривредног и шумског земљишта у земљи, али и у Африци. Летели су од јануара до краја маја да би из ваздуха обезбедили прихрану и заштиту пољопривредних површина. Део флоте је овај посао радио у Египту, Либији, Тунису и Судану, од лета до зиме, а авиони који су остајали у земљи били су ангажовани на заштити од комараца и гажењу пожара...

До Судана авионом четири дана

ЈАТ-ови пилоти били су ангажовани на заштити памучних поља у долини реке Нил у Судану. Да би стигли до свог новог „радног места” пилоти, предвођени Мићом Милићевићем, на АН-у 2, иначе, тада капетаном на боингу 727, и Добрицом Божићем, у Груману, морали су да прелете пут дуг око 4.500 километара. Пут је водио преко Скопља — где је извршено прво напајање горивом — до Хераклиона, затим другог дана до Кадра, трећег до Луксора и четвртог, преко пешчаних дина, до Картума. Преко брда и долина, Егејског и Средоземног мора и вреле пустиње летело се око 35 сати. Био је то најдужи лет који је Привредна авијација предузела икада.

У ескадрили је било седам малих авиона Груман, посебно припремљених за дуг лет: резервоари за хемијска средства су претварани у резервоаре за гориво, уграђене су електричне вибрационе пумпе, које су, у току лета, гориво из хемијског резервоара претакале у крилне резервоаре... Грумани су летели у колони по један, а испред њих је као предводник летео АН-2, који је био опремљен додатном опремом за дуге летове: навигацијским уређајима, гуменим чамцима и осталом савременом опремом. Овај авион је био задужен и за пружање помоћи у случају незгоде малих авиона. Због могућности да неко од пилота остане негде у пустињи или на пучини; да откаже мотор или се деси нека друга незгода, претходно су обављена многобројна увежбавања, проучавања и уходавања. На срећу, све је протекло у најбољем реду.