Пропали бисмо да није бабе

– Одем један дан на пијацу, вратим се кући. Тресем се ноћу од размишљања шта ћу и како ћу сутра. Ујутру све падне у воду. Свануо је нови дан. Моја деца су и даље моји шампиони – казује уз осмех Жељко и уз уздах наставља, озбиљније – само... По златну медаљу смо заслужили и Светлана и ја, за све мађионичарске трикове којима смо сваки први у месецу дочекали на „позитивној нули”. За сваки јутарњи осмех којим смо деци поручили да је све у реду и после непроспаване ноћи.

Петар Марић (18) је европски и светски шампион у свирању класичне хармонике. Његов брат Алекса (17) је јуниорски шампион Србије у бициклизму. Жељко (62) и Светлана (56), родитељи двојице шампиона, као и већина српских породица, једва састављају крај с крајем.

Светлана ради у БИГЗ-у, у архиви. Жељко је радио у комерцијали ЈАТ-а, сад чека пензију...

– Откад су моји момци стасали и почели да се такмиче, ја као да не постојим – шаљиво говори Жељко.

Како заиста живи просечна српска породица? Колико се потрошачке корпе, стандард, просечне плате и остале статистичке категорије, које се повлаче по новинским ступцима не би ли нас увериле да живимо боље, могу поредити са „стварним животом”?

– Кућу треба да средимо, да је завршимо. Петнаестак година нисмо ништа на њој радили. За „незгодне” ситуације, кад притисну комуналије, имамо неколико кредитних картица. Само мислим да смо и ту „попунили све лимите” – објаснила је Светлана боље од економиста.

Да њихови синови могу све награде да преточе у дукате, у последње време редовна српска поскупљења, Мариће не би ни најмање бринула. Овако, осећају их. И те како.

Петар, најмлађи освајач светског купа икада у јуниорској конкуренцији и, иако тек осамнаестогодишњак, освајач европског купа за сениоре у класичној хармоници, вероватно је познатији у иностранству него у Србији. Цењенији свакако.

– Док је тата радио и док сам добијао какву-такву стипендију од државе, било је лакше. Откад је отишао у пензију, није добро. Кад имаш новца, онда и други проблеми изгледају мањи – искрен је Петар.

Пресипање из шупљег у празно и састављање краја с крајем, дисциплине у којима су Срби у последњих петнаестак година без сумње постали светски шампиони, нису непознате ни Марићима.

Родитељи не желе да кажу чега су се све одрекли да би деци пружили пристојне услове, али не крију да уз свако поскупљење морају да науче још понеки економско-математички трик. Последњираст цена, тврде, створиоје од њих праве мађионичаре, такве да биим позавидео и Худини.

Алекса као репрезентативац Србије у бициклизму на такмичења путује о трошку Савеза. Нажалост, каже да када он и његови другови оду у иностранство најчешће само гледају сјајне излоге тамошњих бициклистичких продавница.

– Понекад продам део опреме који ми није потребан, а који сам добио, па купим у иностранству онај који ми је неопходан – објаснио је Алекса како доприноси очувању породичне економије.

И Светлана понекад сашије одело, сукњу, блузу, па прода. Није сигурна да жели то да објавимо у новинама. Ипак, ако „могу криминалци, момци са врелог асфалта, да се хвале богатством и сликају поред базена за таблоиде, може и она да се барем не стиди свог рада”.

Жељко је пре времена, са 35 година стажа, отишао у пензију да би Петру купили хармонику. Новац од отпрeмнине ипак није био довољан за скупоцени инструмент. Марићи су подигли кредит који и данас, после две године, враћају.

– Две године сам био на „бироу”, последњу годину не примам плату. Истина, радим нешто ноћу, нешто што ми Срби зовемо „послом у сивој зони”. Као и већина људи, сналазимо се. Купујемо на одложено, крпимо рупе у буџету. Светланина плата је довољна да покријемо режије. Моја садашња „сивозонска” зарада не би покрила ни то – каже Жељко.

Како онда Марићи успевају?

– И баба је ту – добацује Петар. – Пропали бисмо да није бабе!

Баба „није желела да смета” док смо разговарали са Марићима. Ушла је само на тренутак, одмерила новинара и рекла: „Да знаш сине да сам ја уз „Политику” научила да читам, а рођена сам 1925. године... Још је мом деди поштар доносио „Политику”на кућу. И зато, да лепо напишеш о мојима...”