Сноуден: Излаз је у фабричким подешавањима

Мемоаре обично пишу људи који су на крају каријере и свашта су доживели. Када мемоаре напише човек са 36 година и када је то Едвард Сноуден, издајник у САД а у већини остатка света особа која је учинила услугу човечанству – читаност је загарантована.

Из штампе је пре десетак дана на 20 језика изашла књига „Permanent Record” („Трајни досије”), а њено објављивање је пратио и интервју „Шпиглу”, у којем је Сноуден објаснио зашто је баш сада написао мемоаре.

„Мислим да је више него икад раније важно објаснити јавности систем масовног надзора и масовне манипулације. А ја не могу да објасним како су настали ови системи без објашњења своје улоге у њиховој изградњи”, рекао је Сноуден.

Говорећи о квару у систему, политичком, правном, социјалном, он каже да је свет данас склон томе да мисли да ће се проблем решити ако се решимо људи који нам се не свиђају.

„Ох, то је Доналд Трамп. Ох, то је Борис Џонсон. Ох, то су Руси. Али, Доналд Трамп није проблем. Доналд Трамп је производ проблема”, каже Сноуден и објашњава да мемоари нису могли да буду објављени пре четири или шест година, када је побегао у Хонгконг, а потом добио привремени азил у Русији. „Пре четири године Барак Обама је био председник, пре четири године Бориса Џонсона није било, а АфД (Алтернатива за Немачку, немачка десничарска странка) још је био нека шала. Али, сада се више нико не смеје”, закључује он.

Сноуден каже да му је најтеже било кад је схватио колико је био наиван и да је имао толико поверења да је дозволио да постане алат система који је његове вештине користио за наношење свеопште штете. У томе га је уљуљкало донедавно распростањено мишљење да је класа којој припада, технолошка заједница, била најдуже аполитична. Данас она предњачи у мешању у туђе животе и управљању јавним мњењем. Приватне компаније су, тврди он, чудовишта у прикупљању података.

Сноуден сведочи да није ни био свестан тога да је ушао у свет шпијунаже. Био је паметни клинац којег су позвали у седиште ЦИА као хонорарца, потом је прешао у Националну безбедносну агенцију (НСА) и ту схватио шта ради: имао је приступ свим мејловима, текстуалним порукама на телефонима, четовима – и постепено почео да увиђа да директно ради у масовном надзору људи широм света. Тип који га је подучавао знао је да се врти у својој столици и, када се у кадру појави обнажена супруга човека кога надзиру, говорио је  „Ово је бонус нашег посла”.

Он објашњава да постоје две врсте аналитичара у НСА. Једни прате и читају саобраћај, рецимо, на „Фејсбуку”: четове и размену порука. Другa врста аналитичара ради на контрахаковању: покушавају да виде шта други чине с нама, без имена и бројева – уместо да прате људе, они прате уређаје. Преломни тренутак је настао у моменту када је гледао људе док они гледају у своје екране. Наравно, немајући појма да их неко гледа.

„Док они читају, ми њих читамо. А ови системи су стигли толико далеко да нико није знао да га гледају”, каже Сонуден.

Новинар „Шпигла”, који је сa Сноуденом овог месеца разговарао у једном московском хотелу, подсетио га је да се тада озбиљно разболео, пао у депресију и да је добио премештај на Хаваје у одељење које је носило назив „Канцеларија за размену информација”. На питање да ли су му тада падале на ум мисли о самоубиству, Сноуден је жустро одговорио: „Не, важно је да ово кажем. Никада нисам имао самоубилачке намере. Имам филозофски приговор на идеју о самоубиству, и ако 'случајно' паднем кроз прозор, можете бити сигурни да сам гурнут”.

На Хавајима, у канцеларији у којој је био једини запослени, почео је да износи податке на меморијским СД картицама, варајући системе за детекцију метала, али и чуваре од којих је податке умео да крије у „Рубиковој кокци”, којом је прво „обрадовао” многе запослене.

Када је обавио што је намеравао, у мају 2013, сео је у авион и одлетео у Хонгконг, где је новинарима предао део података који су објављени у „Гардијану” и „Вашингтон посту”. Тајни документи су били доказ о надзору који над грађанима, политичарима и лидерима држава спроводе америчке и британске обавештајне агенције. Потом су подаци објављени у „Шпиглу” и „Њујорк тајмсу”, да би месец дана касније Вашингтон против њега подигао оптужницу за крађу владине имовине и шпијунажу. Укидање пасоша затекло га је на аеродрому Шереметјево, а у Русији је добио привремени азил који му истиче следеће године.

Сноуден упозорава људе да „Фејсбук”, „Гугл” и велики центри који поседују огромне количине податка широм света даљински управљају нашим рачунарима и телефонима. Сваки наш захтев, претрага или дописивање с неким преко интернета – остају записани.

Излаз је – ако је то могуће – вратити се неколико корака уназад, на „фабричка подешавања”.

„Jeр, зашто би 'Гугл' морао да зна где сте и куда идете ако хоћете да скинете апликацију неке игрице на телефону? Стално нам се отварају нови прозорчићи на екранима и нуде опцију 'слажем се' и ми смо уверени да наш живот постаје бољи. А ја вам могу из искуства рећи да телефон на нашем столу, којем је екран угашен, комуницира стотинама и хиљадама пута сваке минуте, кроз контактирање огласне мреже, анализу вашег понашања, праћење локације и много шта друго. И све се то одвија невидљиво, да ви не знате”, упозорава Сноуден и закључује: „Данас не постоји опција да притиснете тастер и онемогућите такве активности. Данас је могуће једино то да се ови процеси учине видљивим тако што ћете о томе обавестити људе”.