Ход по мукама шестогодишње Нађе

Ниш – Прича о девојчици Нађи Билбији Младеновић, рођеној 2013. године, која је почетком септембра кренула на предшколску наставу у припремном одељењу Основне школе „Мирослав Мика Антић”, пешачећи свакодневно по пет километара кроз њиве са бабом и дедом који о њој брину такорећи од рођења, и која је у школи први пут у животу окусила чоколадно млеко и кроасан, јер су се њени оброци до сада сводили само на маст и хлеб, потресла је све људе доброг срца у Нишу и целој Србији и пробудила хуманост грађана наше земље.

За само двадесетак дана, захваљујући ангажовању школе, нишког Центра за социјални рад, руководства града Ниша и изузетној солидарности Нишлија и грађана из свих крајева наше земље, решено је стамбено питање ове породице и обезбеђени су услови за нормално одрастање шестогодишњакиње која је до сада живела у великом сиромаштву и беди.

– Град је после иницијативе градоначелника Дарка Булатовића и његових сарадника у Градском већу донео одлуку да наш Центар за социјални рад хитно збрине ову породицу. Девојчици и њеним старатељима, баби и деди, додељен је на коришћење комфоран стамбени простор у насељу недалеко од школе, у којем ће привремено боравити све док се не реализује куповина стана средствима која су од средине септембра до данас прикупљена у добротворној и хуманитарној акцији у целој Србији. А вероватно ћемо покушати и да реновирамо њихову трошну кућицу – рекао је за „Политику” Зоран Јовић, директор нишког Центра за социјални рад „Свети Сава”.

Шестогодишња Нађа Билбија Младеновић од рођења живи са бабом и дедом у врло тешким и нехуманим условима на периферији града, у трошној кућици, правој уџерици обложеној најлоном, налик шупи, без топле воде. Живе само од социјалне помоћи коју прима Нађин деда Светомир. Када се чуло у каквој беди и колико тешко живи ова породица, Србија се подигла на ноге и прикупљено је довољно новца да девојчица и њени старатељи добију нови дом.

– Не знам да ли постоји начин да захвалим свим људима који су нам помогли. Прикупљени новац ће бити уложен у стан који ће нам купити наша Србија, а биће уписан на име наше мале Нађе. Морам да кажем да сам свесна да је кров над главом за Нађу и нас двоје већ остареле обезбедио српски народ и заваљујући њима наша миљеница ће наставити нормално да живи и да се школује – каже нам Славица Младеновић (69), која са супругом Светомиром (79) чува унуку Нађу пошто су је родитељи напустили као петомесечну бебу и одрекли се своје кћеркице.

У ОШ „Мирослав Мика Антић” су већ првих дана после поласка Нађе у предшколско одељење схватили колико тешко живи ова шестогодишња девојчице и одлучили да јој хитно помогну, прича за наш лист директор ове образовне установе Милош Станковић.

Васпитачица Милица Маринковић, у чијој је предшколској групи мала Нађа, каже:

– Све нас је зачудило када се првог дана у школу појавила у гуменим чизмицама до колена, иако је напољу била велика врућина, и у пластичној кеси понела ужину – комад хлеба премазан свињском машћу. Нисам могла ни да слутим у каквим условима дете живи, али већ првог дана она нам је признала да је први пут овде окусила чоколаду и чоколадно млеко. Први пут је имала кроасан у рукама. Одмах сам о свему обавестила Савет родитеља и руководство школе је без оклевања покренуло акцију да се девојчици помогне. До сада је прикупљено више од 30.000 евра, што је довољно да се купи стан за Нађу и њену баку и деку – рекла нам је васпитачица Милица од које се девојчица ни тренутак не одваја..

А малена Нађа стидљиво проговара:

– Рекли су ми бака и васпитачица Милица у школи да ћемо бака, дека и ја имати нову кућу или стан, да су ми људи из целе Србије помогли. Ја ипак волим много своју досадашњу собу и понећу све играчке и неколико лутака из ње. Сада ће ми школа бити ближе и брже ћу стизати са баком до ње – радосна је ова девојчица, која је од 1. септембра сваког дана са баком пешачила пет километара од кућице на периферији Ниша до школе, пречицом кроз њиве и растиње, и исто толико назад.

Баба и деда мале Нађе причају како се и њима живот мења из темеља. Њих двоје, иако у годинама, нису себе штедели како би унучицу одгајали најбоље што могу. Испричали су нам да Нађини родитељи нису желели обавезу, да су се развели и свако је отишао на своју страну. Никада нису питали да ли дете има шта да једе, да ли има топлу гардеробу. Сами су се Славица и Светомир сналазили како су знали и умели. Зато и кажу да сада, када је цела Србија уз њих, могу одахнути јер је све много лакше. И лепше.