Чувар ватре на Косанчићевом венцу

Наслов изложбе „Ведар дух са Косанчићевог венца бр. 19” за многе искусне познаваоце сликарства довољно је речит, чак и ако се не помене име уметника чијих се дела до 14. октобра подсећамо у Продајној галерији „Београд”. Јер, Бранко Лале Станковић (1915–1989) остао је у сећању престоничке уметничке сцене баш као такав карактер, „један од чувара ватре” из генерације наших уметника који су насељавали легендарну „Кућу сликара” на поменутој адреси, на којој се данас налази излагачки простор у којем је ова поставка и смештена. Избор његових дела трећа је тематска изложба посвећена ствараоцима који су се животно и уметнички сабрали на том јединственом месту, претходно су 2016. ту били радови Слободана Гавриловића, а 2017. Александра Томашевића.

„Онижег раста, густе мало проседе косе, живахан, у младости врсни фудбалер, брзо је постао један од омиљених станара на поменутој адреси. Та кућа, заштитни знак уметничког духа Београда средине прошлог столећа, такозвани мали Вавилон изнад Саве, била је жариште уметничког стваралаштва, епицентар где су настајала таква уметничка дела, која су временом стекла статус музејских предмета. Зато је та необична стамбена заједница била за Станковића истинска оаза, у којој је са својом женом (иначе, модел за чувену слику Јована Бијелића ’Девојка са књигом’) пронашао мир и слободу”, пише о Станковићу Петар Петровић, музејски саветник Народног музеја у Београду, уједно и аутор изложбе. Примећује, потом, и да је било логично да се прича о њему исприча на месту које је он лично одабрао за трајно пребивалиште.

Кроз пејзаже, градске призоре, ентеријере, мртве природе и портрете за које се Петровић одлучио провејава, како је оценио у тексту каталога, „доследност и приврженост поетици интимизма и колоризма београдске школе међуратног периода, на искуствима једног суптилног ликовног језика какав су неговали Недељко Гвозденовић или Љубица Сокић”. Успевао је да свакој слици да меру и склад, док је у свакој теми препознао доброту и племенитост.

Уметнички језик којим се служио од прве самосталне изложбе 1936. па надаље, Станковић је стицао на студијама сликарства и вајарства у Уметничкој школи у Београду 1932–1938. где су му, у за нашу уметност важном периоду између два рата, професори били листом великани: Бета Вукановић, Љубомир Ивановић, Иван Радовић, Никола Бешевић и Тома Росандић. „Поред спорта, који му је обележио детињство и младост, и сликарства, које му је била будућност, Станковић се у својим тридесетим посветио и педагошком раду”, подсећа Петровић и додаје да је „генерације ђака ликовно описменио у гимназијама у Књажевцу, Пожаревцу и највише у Београду, где је био један од омиљених професора у некадашњој Четвртој београдској гимназији (све до 1968. када се потпуно посвећује сликарству)”. У првим послератним годинама био је ангажован и као секретар УЛУС-а.

У међувремену, боравио је у многим градовима на студијским путовањима – обишао је готово целу Европу да би током 1973. био и у Америци. Након тих путешествија настао је његов циклус слика под називом „Градови Европе и Америке”, већину тих дела изложио је у тек отвореном Центру „Сава”, у част Конференције о европској безбедности и сарадњи 1978, али је цео циклус касније поклонио Шапцу, граду свог детињства и младости, где је у адаптираном простору познате Дуњића куће његов легат био свечано отворен 1988. Позне дане живота спокојно је, након тога, проводио сликајући у миру и тишини свог атељеа, успевши да стекне бројне поштоваоце, којих има и данас, пуне три деценије од његовог одласка.