Пут ка компромису бескомпромисних

Пораз „очева оснивача” косовске независности добра је вест за Албанце који 11 година узалудно чекају на бољи живот и реформе, а тек ће се испоставити шта пораз „ратних политичара” значи за Београд пошто је извесно да дијалог са победницима неће бити нимало лак.

Уз позадинску подршку Американаца, након фер изборне утакмице, на велику сцену излазе косовски политичари који не припадају генерацији УЧК. Уверљив тријумф левих националисте Албина Куртија и лидерке десног центра Вјосе Османи над странкама Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја израз је потребе косовских Албанаца да се пронађу практична решења мноштва домаћих проблема.

Када је претходна влада саму себе распустила маја 2017. после мање од три године на власти – како би се постигао споразум о демаркацији границе са Црном Гором – говорило се да ће споразум убрзати пут ка Европској унији, обезбедити просперитет и Косоварима омогућити слободу путовања по зони шенгена.

Власти нису успеле да спрече драматичну незапосленост и растуће сиромаштво, или да се изборе са криминалом и корупцијом који су досад однели две милијарде евра пореских обвезника ЕУ. Више од 250.000 Албанаца напустило је Косово, а већина по земљама ЕУ живи илегално јер нема либерализације визног режима

Ако су проблеми са суседима, пре свега Србијом, обележавали претходна три изборна циклуса, овога пута је албанским бирачима било важније да изаберу политичаре за које верују да могу да им промене свакодневни живот.

Курти, кандидат за премијера, вођа покрета Ветевендосје (Самоопредељење) и оштар критичар досадашњих власти, тек ће са лидерком Демократског савеза Косова (ЛДК) Вјосом Османи преговарати о формирању „велике коалиције” која би добила прилику да промени природу власти на Косову, да омогући реформе и постави премисе стабилизације. Морала би и да дефинише однос владе са председником Тачијем који је послат у опозицију.

Самоопредељење и ЛДК су странке које немају много сличности. Прва је нарастала као антиестаблишмент покрет чији су чланови бацали сузавац по Скупштини, док ЛДК – најстарија косовска партија – заступа ставове умерене деснице.

Две странке нису формирале коалицију пре избора, а уколико у томе успеју, стабилност договора ће у највећој мери одређивати најважнију агенду нове владе: бриселски дијалог који треба да води потписивању правно обавезујућег споразума о нормализацији односа.

Власт у Приштини суочиће се, као и ова у Београду, са обновљеним притисцима Запада, посебно Американаца, да се „замрзнути конфликт” одмрзне и да се обнови дијалог прекинут новембра 2018. године.

Косовским Србима је, за разлику од албанских бирача, понуђено гласање од кога се искључиво очекивала национална хомогенизација како би се обезбедила трансмисија која Београду омогућава да брине о њиховом животу и сигурности. Они су и после избора у неизмењено најтежој ситуацији: уколико не желе да их оптуже да су „приватни Срби” Приштине, морају да пристану да буду „приватни Срби” Београда. Трећег нема.

Српска листа слави пошто је, после концентрисане кампање вођене из Београда, успела да у косовском парламенту од 120 места обезбеди свих 10 посланичких мандата намењених српској мањини (још 10 припада другим заједницама), али искушења тек предстоје.

Курти одбија сарадњу са Српском листом коју сматра „државом” (Србијом) а не странком чији би посланик могао да буде његов министар. Потражиће га међу Србима на другој страни.

Иако је чињеница да мандатару није неопходна подршка Српске листе да би имао већину, из Београда се поручује да ће Приштина морати да куца на врата Српске листе ако жели да има легитимно формиране институције.

Куртију би зарад стабилности свакако била добродошла подршка посланика мањине па без обзира на несмотрену брзину најаве „уцењивачког капацитета” Листе, конфликтне изјаве пре личе на позиционирање уочи очекиване обнове дијалога.

Будући премијер, који до сада никада није био у власти, одмах по проглашењу победе и славља на Тргу Скендербег рекао је да ће преузети одговорности које му припадају по Уставу, додајући да под његовим вођством неће бити питање шта Косово даје Србији у замену за признање, већ дуг који Србија има према Косову.

Курти и Османи су најавили да су за укидање такса, због којих Београд није хтео да се врати за бриселски сто, али будући премијер, познат као несклон компромисима, већ најављује неке друге мере – могуће захтев да се роба са ознаком „Made in Kosovo” продаје у Србији.

Самоопредељење, као и ЛДК, противи се идеји разграничења или размене територија, па Вучић добија тврде саговорнике без обзира на именовање специјалног изасланика за Косово Ричарда Гренела који је, колико је познато, тој идеји склон.

Доналд Трамп је косовски проблем препознао као претњу стабилности западног Балкана, али и као прилику да га реши, по угледу на македонско-грчки спор око имена, и тако забележи спољнополитички поен уочи отварања кампање за председничке изборе.

Шеф Беле куће појачава ангажман на два фронта: са Стејт департментом – како би америчку дипломатију ставио под личну контролу, и према ЕУ – како би истакао неспособност Уније да решава проблеме у свом суседству.

„Задовољство” и очекивања Брисела да после именовања специјалног изасланика предстоји заједнички рад делују као изнуђена дипломатска фраза. САД ће наставити да притискају, а српским властима ће бити потребно много мудрости и дипломатског такта како би се снашли у великој балканској игри која би могла да се оконча неким берлинским, пардон, бечким конгресом.

Предност дијалога је да по правилу бескомпромисни преговарачи лакше дођу до – компромиса.