Таксисти на леру

Дирљива сцена на почетку Таковске улице. Полиција пропушта таксисте који крећу да блокирају центар града, а забрањује пролаз осталим возилима, терајући излуђене возаче у прединфарктно стање. Државни апарат силе омогућава таксистима да затварају централне градске улице, што наводи на неколико теорија завере. Једна је да се тиме скреће пажња с успореног окретања коцки на Тргу републике. Горану Весићу као да се допада да слаже коцке, као да су магичне, па никако да састави уличицу. Као да прави ауто-пут од калдрме.

Теорија не звучи тако блесаво. Нико више не помиње реконструкцију реконструисаног Трга. Можда су зато званичници тако благонаклони према таксистима. Ако им лично донесу освежење, док слуђени Београђани пешаче километрима, не бих се изненадио када би се таква радња током готово двонедељне блокаде града прогласила као допринос данима борбе против кардиоваскуларних болести. Ходање је здраво, зар не? Ако неко у изнуђеном полумаратону колабира, до њега не могу стићи кола хитне помоћи. Осим ако у међувремену не стигну летећа амбулантна кола, што би такође био креативни допринос у футуристичким спотовима најјаче странке.

У Влади су, званично, поларизовани о питању таксиста. Зорану Михајловић људи из „Кар гоа” сматрају за такси куму, док је дигитализована премијерка Ана Брнабић, по опису послова задужена да реши ову гунгулу, посебно болећива према такси апликацијама. Али и опозиција с нескривеним симпатијама поздравља шоферске демонстрације, иако су учинили оно што нису они: Београд је у колапсу. Када су опозиционари најављивали блокаду кључних саобраћајница, полиција их је упозорила да то неће дозволити. Када то учине таксисти, плави их мазе по глави, називајући овај терор грађана – јавним окупљањима у покрету! Коме ће се таква политика двоструких стандарда на крају обити о теме?

Нису, међутим, таксисти луди да оснују странку, кад такви, ванстраначки, успешно провозају сваку власт или, по потреби, пактирају с њима. Треба их због тога пажљивије слушати. Чак и када по правилу немају ситно. И они који не проговарају ни реч, заглављени у сопственом аутизму, као последици саобраћајног пакла, лако се претварају у галамџије, чим им се угрози стабилни ритам откуцаја њиховог таксиметра. Више брину о тој справици него о сопственом срцу. Друга врста су возачи који целодневни боравак у аутомобилима терапеутски лече непрекидним брбљањем. Знају да реше кризу на Блиском истоку, а да се они питају одавно би пронашли решење за Косово. Трећој групи припадају они који своју мизантропију преносе на остале возаче, сматрајући их смртним непријатељима.

Када се пре неку годину појавила нова и јефтинија алтернатива превоза Београђана, „Кар го” или српска верзија „Убера”, која омогућава наручивање вожње преко апликације мобилног, одмах су кренули у субверзивну акцију. Извезли су средства за рад на улице и блокирали саобраћај у читавом граду. Протестне шетње одавно сматрају узалудним. То препуштају опозицији. Уздају се у протестне вожње на леру!

Влада је, као и обично, поклекла пред њиховом претњом да ће читав град претворити у пешачку зону, те је формирана некаква радна група за израду нацрта измена и допуна Закона о превозу у друмском саобраћају. У преводу, то значи да су таксисти победили, иако је премијерка пре неки дан рекла да у закону има рупа.

Овакав шоферски активизам може послужити као политички ноу-хау и за остале незадовољнике, који демонстрирају пешачећи, стојећи или лежећи. То је можда, рекох, лековито за срце, али како не демонстрирају ултиматфајтери, обично се такви видови протеста завршавају безболно за владајуће гарнитуре. Уместо да уморе власт, уморе сами себе.

Просветари би, такође, могли на допунску такси наставу. Уместо да штрајкују, што, узгред, одушевљава нашу дечицу, професори се нису сетили да на улицу поставе табле као барикаде. И да потом легну на главне улице и тим чином привуку полицијске синдикате. Лежећи професори и полицајци би, несумњиво, успешно блокирали саобраћај.

И здравствени радници нису остварили револуционарни пакт с таксистима. Хипократова заклетва их, истине ради, спречава да изнесу пацијенте у креветима на улице и тамо их оперишу.

Где је била памет радничкој класи, или куки и мотици, која је такође пропустила своју историјску шансу за опстанак? О чему су мислили произвођачи трактора, комбајна и тешке механизације када су се затварали у фабрике и штрајковали глађу? Неки су одсекли свој, уместо туђи прст, не разумејући да своје производе могу да користе као оклопну механизацију која, осим њива, оре и булеваре. Тако су сами себе довезли до отпада историје.

Најсналажљивији од њих нису желели да почивају. Сели су у такси, али не на задње седиште. Тајна њиховог уцењивачког потенцијала је у њиховој употребној вредности. Има их много, борбени су и разврстани у неколико удружења, што ће рећи фракција, с јасно организованом хијерархијском структуром и, по томе, подсећају на навијаче, али моторизоване!