Како објаснити кинески успех

Кинески модел развоја који је за 70 година омогућио вртоглав привредни успех најмногољудније земље на свету, привлачи све већу пажњу у земљама у развоју, а постепено и у стручној литератури на развијеном Западу. Најлепша економска прича новог доба прослављена великим манифестацијама 1. октобра у Пекингу, изазов је „светом тројству развоја” Светске банке које чине способна јавна администрација, демократска одговорност и владавина права.

На Западу се Народној Републици Кини, пре свега, приговара да није демократска у изборном смислу, мада у земљи постоји директно гласање на нижим нивоима локалне власти. Но, многе истински или оне формално демократске владе земаља у развоју, а последњих година, такође, неке развијене, трпе од кризе поверења јавности.

За то време, власти НР Кине, према независним истраживањима постојано уживају висок степен уважавања и подршку становништва. Истраживање Ипсосa из 2016, показало је задовољство 90 одсто Кинеза путем којим се земља креће. У новом истраживању из марта 2019. задовољство је порасло на 94 одсто. Исто је за своју домовину казало само 11 одсто Француза у истраживању из 2016. године. Да се Сједињене Америчке Државе крећу у погрешном правцу тада је сматрало 64 одсто испитаника. Сходно америчком истраживачком центру Пју, 82 одсто Кинеза упитаних 2012, били су оптимисти у погледу њихове будућности, највише међу свим земљама обухваћеним анкетом.

Поједини западни синолози сматрају да се кинеска држава одговорно понаша и у погледу квалитета прописа, владавине права те контроле корупције, па је високо пласирана на индексу ефикасности управљања. Отуда је тешко замислити да би такво одобравање могла да има влада неодговорна према народу.

Многоструки извори информација на располагању Кинезима, укључујући интернет, друштвене мреже и путовања у иностранство, омогућавају појединцима висок ниво аутономије у закључивању. Изгледа да Кинези не следе слепо своје власти.

Најчешће објашњење за подршку народа системима попут оног у НР Кини јесте тзв. легитимитет деловања. „Власти су испоручиле народу очекиване добробити”, закључак је истраживача. „Јасно нам је да можемо управљати само док будемо имали економске резултате”, рекао је групи страних новинара 2015. у кинеском граду Јиву локални секретар Комунистичке партије Кине (КПК) Ли Јифеи.

Доминантна партија у управљању земљом, КПК, има суштинску улогу у јавној администрацији и утврђивању политика у НР Кини. Амерички професор Ланс Гор, сматра да КПК поседује „везивно ткиво” за додир са народом. Више од 4,5 милиона партијских организација на терену су све више укључене у сваки део друштвеног живота у земљи. Фактору одговорности доприноси, по Гору, „корпорацијски идентитет”, поистовећивање са Комунистичком партијом на високим нивоима власти и неуморно деловање партијског центра.

Уз то, власти не одговарају само на захтеве из народа. Активно настоје да те захтеве обликују јер у информатичкој ери мноштва података у стању су да прате кретања у друштву и на тржишту, као што су им на располагању институционална решења за постизање сагласја о националним приоритетима.

Секретар Ли, који је излагао економске теме у маниру универзитетског професора, део је легитимног политичког система са једном од главних функција да бира, регрутује и уздиже талентоване и ка добробити заједнице оријентисане службенике задужене за управљање. Они треба да одговоре на, према појединим домаћим и западним истраживачима, распрострањено схватање међу обичним Кинезима, да демократија значи владавину у корист народа.

То је меритократија, концепт да су економска добра и политичка власт поверени појединцима на основу талента, прегалаштва и остварења. Сматра се, заједно са политикама реформи и стратегијама развоја, главним чиниоцем успеха НР Кине.

У Кини је пре готово 1500 година успостављен кеђу, „царски испит”, први у свету систем бирања и именовања моралних и најталентованијих појединаца на водеће положаје у држави. Сходно кинеској традицији меритократије чијим се зачетником сматра филозоф и политичар Конфучије (551–479. година пре нове ере), држава увек треба да тежи опцији „најбољи међу најбољима”.

Традицију бирања лидера на основу достигнућа је усвојила и Комунистичка партија после победе револуције 1949, а нарочито од почетка реформе и отварања 1978. године. Међу седморицом водећих доносилаца одлука, члановима Сталног комитета Политбироа Централног комитета КПК, готово сви, почев од и председника НР Кине Си Ђипинга, најмање су два пута служили као партијски секретари или гувернери провинција. Управљали су територијама величине четири до пет европских земаља и старали се о добробити од 50 до 100 милиона људи.

Критеријуми за напредовање функционера су искорењивање сиромаштва, стварање нових радних места, локални привредни и друштвени напредак, и све више, заштита природне средине.

Новинар и уредник