Летеће ватрене стреле

Када су 1232. године Монголи опседали кинески град Кaјфенг на њихове нападе браниоци су узвраћали оружјем описаним као „летеће ватрене стреле”. Кинези су, такође, бацали и бомбе описиване као „подрхтавајући небески тресак” и по томе је већина истраживача утврдила да је већ у то време био познат барут који је коришћен за експлозив, али и као погонско пуњење. Многобројни стручњаци сматрају да баш ова направа представља претечу модерног балистичког пројектила.

Иначе, човек је практично од свог настанка покушавао да пронађе што ефикасније и убојитије направе које су му служиле у одбрани, али и нападу. Још пре нове ере људи су користили катапулт да би лансирали тадашње пројектиле – најчешће камење, комаде стена или ватрене лопте.

Током векова истраживачи су усавршили летеће пројектиле који су временом постајали све моћније оружје. Упркос чињеници да су познати научници покушавали да проникну у тајну функционисања ракета, тек у прошлом веку изграђен је први оперативни балистички пројектил модерног типа В-2. Овај пројектил изумели су током Другог светског рата Немци, а процењује се да је ово разорно оружје постизало брзину од 5.000 километара на час и погађало циљеве са удаљености од чак 320 километара. Ракета В-2 покретана је мотором на течно гориво и вођена је жироскопским стабилизатором.

Прва идеја о „ваздушном торпеду” приказана је 1909. у британском филму научне фантастике „Ваздушни брод разарач”, где се торпеда бежично управљају и са њима се руше ваздушни бродови који бомбардују Лондон, што на одређен начин асоцира на идеју о крстарећој ракети.

Године 1916, Лоренс Спери је патентирао и направио „ваздушни торпедо”. То је у ствари био мали авион двокрилац без пилота који је носио експлозив. Управљање је било са ауто-пилотом, а висина је одржавана са давачем барометарског притиска. Инспирисана овим експериментом, америчка војска је развила сличну летећу бомбу са називом „кетеринг баг”. У периоду између два светска рата у Уједињеном Краљевству развијен је „РАЕ ларинкс” који је имао неколико испитивања 1920.

Историјски гледано, прву крстарећу ракету у правом смислу развили су Немци. То је В-1, која је лансирана у правцу Енглеске и западне Европе у 1944. године, током Другог светског рата. Немци су 1943, развили програм „Мистел”, који се може сматрати као базно ваздухопловно лансирање крстареће ракете. Одмах после рата, у америчком ваздухопловству текао је развој 21 различитог типа вођених ракета и пројеката, укључујући и будуће крстареће ракете. Сви ти програми били су отказани до 1948, изузев четири.

Током периода хладног рата и трке у наоружању, између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, даље се експериментисало са концептом „летеће бомбе” без људске посаде. Тражена су решења за примену крстареће ракете са копна, подморнице и авиона.

Један од модерних пројектила који је настао у последњим деценијама 20. века је ИКБР (intercontinental ballistic missile – интерконтинантална балистичка ракета) – ракета са дометом од 11.000 километара и брзином од 24.000 километара на час.

У последњим годинама прошлог и првој овог века, захваљујући развоју технологије и открићима на пољу ратне индустрије створени су разорни пројектили који могу да се лансирају не само из друге државе већ и са другог континента. Нажалост, са јачином пројектила расте и број жртава које ове убојите направе стварају.