Талентованији од оца

У Атину је стигао као двогодишњак с мамом Драганом, некадашњом кошаркашицом Вождовца и оцем Слободаном Бобаном Јанковићем, најбољим кошаркашем Црвене звезде с краја осамдесетих и почетком деведесетих и репрезентативцем, који је добио ангажман у Паниониосу. Владимирово безбрижно детињство прекинула је очева повреда шест месеци касније. Подсетимо, 29. априла 1993, Бобан је изнервиран досуђеном петом личном грешком у полуфиналу плеј-офа против Панатинаикоса ударио главом у конструкцију коша и тешко повредио кичму. Последице су биле фаталне, остао је тежак инвалид, а пре две године је преминуо. Владимир је с породицом пролазио кроз тешке тренутке, морао је да се бори сам и превремено одрасте.

Уз оца је заволео кошарку, мада га он никад није усмеравао у том правцу, па се као и сваки радознали клинац опробао у разним спортовима. Ређали су се фудбал, одбојка, пливање, чак и поло, а могао је да изабере и музику као професију јер одлично свира гитару. Кошарка је ипак победила, наравно, не случајно. Владимир је у марту постао пунолетан и један је од најталентованијих кошаркаша у свом узрасту. С непуних седамнаест је дебитовао у дресу Паниониоса у најјачој конкуренцији, постао млади репрезентативац Грчке и занимљив многим великим клубовима. Висок је 204 центиметра и игра на позицији бека и крила. По много чему је налик оцу, а посебно по два детаља: осмехивању приликом шута и држању руку на куковима у тренуцима предаха.

– Многи татини пријатељи истичу те сличности. Било би лепо када бих достигао и његов играчки ниво, а за то је потребно много рада. Кошарка је мој хоби, посао и живот. Одлучио сам да јој се посветим и нема назад – објашњава Јанковић јуниор.

Каже да га отац није форсирао, само је ослушкивао његове жеље и саветовао га да не одустаје и да ће успех зависити искључиво од тога колико буде упоран.

– Водио ме је на кампове на Златибору и Копаонику, али никад није коментарисао или сугерисао шта да радим. Говорио ми је да морам сам да се изборим за срећу и кошаркашки рејтинг. Сада видим да је био у праву – објашњава Владимир.

Бобан је наравно, знао да ће „мали” постати добар кошаркаш . Једном приликом на Златибору рекао је да у Владимиру препознаје добар део себе јер и он тешко подноси поразе, било да игра карте, кликере или „плејстејшн” и да је талентованији. И што је најважније, да му је драго што га је кошарка повукла без и једне његове речи.

Владимир се налази на прекретници као и сваки играч тог узраста. У садашњем клубу није добио праву прилику и ових дана биће познато где ће наставити каријеру. Интересовање су показали многи грчки клубови, али млади Јанковић не искључује могућност да дође и у српску кошарку.

– Навијачи Паниониоса су инсистирали да више играм, али тренер је мислио другачије. Зато сам ове сезоне био у првој постави на десет утакмица и исто толико играо минута у просеку. Стрпљив сам, желим да напредујем корак по корак и најважније ми је да неко верује у мене и да ме пусти да играм. Променићу клуб и од септембра очекујем озбиљну минутажу. У обзир долази и неки клуб из Србије. Немам конкретне жеље што се имена тиче , важно ми је да то буде средина у којој ћу моћи да напредујем. Знам да се у Србији тешко живи, али волео бих да се тамо докажем, можда једног дана заиграм и за репрезентацију, као мој отац – не крије жеље Владимир Јанковић, један од најталентованијих јуниора Европе.

-------------------------------------------------------------

Кришом гледао касете

Владимир је био мали када је његов отац „жарио и палио” на паркету, али признаје да је гледао видео касете с мечевима из тог периода.

– Бобан ми није дозвољавао да гледам касете, па сам то радио кришом. Стварно је био сјајан, разумео је кошарку до детаља. Дуг је пут да би га достигао. Морам доста да радим на физичкој снази и концентрацији, уз све остале кошаркашке елементе – рекао је Владимир Јанковић.