Дан марке – 150 година од прве дописнице

Фотографије Пошта Србије Дописница је отворена писмена пошиљка коју издаје државна пошта, тежине до 20 грама, правоугаоног облика, утврђеног формата, од картона или чврстог папира, с уштампаном марком или другом ознаком о плаћању поштанске услуге у тарифном износу нижем од оног за писмо. Прва званична дописница на свету пуштена је у употребу 1. октобра 1869, за поштански саобраћај у Аустроугарској монархији.

Професор Емануел Херман, јануара 1869. уобличио је предлог новог средства поштанске комуникације. Препоручио је најнижу цену од две круне за поруке које се преносе стандардним обрасцем, а штампаном напоменом да пошта не сноси одговорност за садржај поруке отклоњен је и проблем – пренос отворене поруке. Ново средство комуникације названо је Correspondenz-Karte.

Припреме су биле темељне, дописнице формата 122 пута 85 милиметара су штампане на жућкастом папиру и у огромном тиражу и благовремено разаслате широм монархије. Службеницима је изричито наложено да с дописницама поступају као с писмима, без задршке их примају и обрађују, прометно уручују, а подлегале су и препорученом руковању. Ако се зна да је пошта уручивана по два пута дневно, у већим градовима чак и више пута на дан, дописнице су омогућиле да се јефтино може уговорити посао или састанак, и то истог дана. Успех је био изванредан! Према подацима, само првог дана продато их је чак 10.000, током првог месеца 1,4 милиона, а до краја године преко три милиона комада. Већ идуће године више европских земаља је увело ову новину, а Србија 1873.

На тлу данашње Србије, у Војводини, циркулисале су све три варијанте прве дописнице: аустријске, дистрибуиране у Војној граници, и мађарске на оба језика – немачком и мађарском. Језик адресовања није био проблем, па су и Срби, као и други народи свесрдно прихватили дописнице, уочивши корист да одрицање одговорности за садржај поруке пружа могућност јефтине комуникације на матерњем језику.

Приказана дописница је вероватно најстарија сачувана код нас, писана 13, а послата у петак 15. октобра 1869. из Новог Сада за Врдник, задња пошта Ириг, примљена истог датума.

Стручна сарадња: Иван Тангл, дипл. инж., Нови Сад

Графичка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар