Манчестер јунајтед најлепша Партизанова успомена

Прекосутра (18,55 ч), у трећем колу Лиге Европе, Партизан дочекује Манчестер јунајтед. До сада је сусрет у Београду са славним енглеским клубом „црно-беле” подсећао на њихову највећу, најважнију победу у историји клуба.

У среду, 13. априла 1966, у првој утакмици полуфинала Купа шампиона (почетак у 16 ч) победили су с 2:0. У реваншу на Олд Трафорду победа Манчестера с 1:0 била је за њега пораз, а за Партизан тријумф, јер му је то било довољно да уђе у финале.

Манчестер јунајтед је имао сазвежђе звезда. По избору „Франс фудбала” његов капитен Лоу је био изабран за најбољег фудбалера Европе 1964, Чарлтон 1966, а Бест 1968!

Било је то његово друго гостовање на стадиону Југословенске народне армије. Први пут је играо у Хумској 5. фебруара 1958. против Црвене звезде у четвртфиналу Купа шампиона. Љубомир Вукадиновић, најчувеније перо спортског новинарства у Југославији свих времена, тврдио је у „Политици” да је Манчестеров тим из 1966. бољи од оног из 1958.

О Партизану је Вукадиновић на дан утакмице написао: „Једна генерација већ уморна од силних мегдана, размажена ловорикама, засићена ореолима славе, одједном се поново мобилише и тражи саму себе понесена и надахнута још недоживљеним успехом. Бити финалиста у Купу шампиона, то је највиши трон међу почасним постољима.”

Саме ривале је овако представио читаоцима: „Ако се ослободимо свих сентименталних осећања и напрегнемо се с циљем да прибрано и мирно проценимо изгледе обе екипе у данашњем великом мечу, могућно је утврдити неке чињенице које могу бити одлучне за исход утакмице. Манчестер јунајтед, то треба признати, у целини бољи је тим, школованији, физички спремнији, искуснији, занатски супериорнији. Наш првак је одрастао у другој школи, гаји сасвим другачији стил игре. Ако је у нечему слабији од свог данашњег противника, у нечему је јачи, надмоћнији, сигурнији. Срце, велико југословенско широко осећајно срце, емотивно и лудо храбро, и машта, бујна, импресивна, сугестивна, која уме да се распламса и покрене све дамаре и да проналази снагу у већ измореним мишићима.”

У извештају с утакмице Вукадиновић је забележио: „Прво полувреме као да није одиграно. Оно што се догађало до одмора личило је на егзибицију с покретима на успореном филму. Била је то игра без темпа, без борбе.”

Али и од тога је била вајда. Ево и зашто по Вукадиновићевом тумачењу: „Првих 45 минута убедили су Београђане да Манчестер јунајтед није онакав каквог су га видели у својој бујној машти. Чим су се вратили са одмора кренули су свом снагом. И већ први јуриш је био плодоносан. Бечејац је добацио лопту из аута Јусуфију, овај је центрирао, Хасанагић је скочио увис, и на најбољи начин тако ударио лопту да Грег није могао да је стигне иако се за њом бацио.”

Други гол је овако описао: „После фаула Криренда над Пирмајером (58. минут) лопта је добачена у средину поља, одакле ју је Васовић математички тачно избацио напред према слободном Бечејцу. Халф Партизана, који се готово неприметно увукао у Грегово царство, дочекао је лопту грудима, и док је она падала на земљу он ју је оштрим ударцем послао према голу. И овог пута Грег је био немоћан”.

Учинак „црно-белих” Вукадиновић је овако оценио: „У тиму Партизана треба истаћи врло присебног Рашовића, који, поред Васовића, једини није био импресиониран овом великом представом. Сви остали су играли коректно. Ковачевићева диригентска палица је била овог пута спора, и то је давало млак темпо игри у првом полувремену. После одмора и он је живахнуо”.

И садашња генерација би могла да извуче неке поуке за окршај с Манчестер јунајтедом. На пример, да не треба да буде импресионирана ни славним противником, ни значајем утакмице, а да буде храбра и маштовита.