Ловорике и кактус

Серије су свагде у свету доживеле процват, а код нас праву – ренесансу. Није ни чудо, у Србији су одувек серијски програми били веома гледани, а истраживања гледаности су показала да је реприза „Породичног блага” надмашила доскора неприкосновене „Дневник” и „Слагалицу”.

Однедавно смо у прилици да гледамо бројне нове серије: „Црвени месец”, „Дуг мора”, „Бесу”, „Групу”, „Преживети Београд”, „Пси лају, ветар носи”...

Криминалистичка прича „Беса” је привукла велику пажњу љубитеља овог жанра пре свега добрим сценаријем, а затим и ништа маље квалитетном режијом, фотографијом, музиком и глумом Радивоја Раше Буквића, Милоша Тимотијевића. Серија је освојила гледаоце управо оним што иначе недостаје домаћим остварењима, а то је уверљивост. У другој епизоди се главни лик Урош Перић (Раша Буквић) по наређењу шефа нарко клана, Албанца, Дардана бори до смрти са локалним дилером чија је таблета екстазија, игром случаја, завршила код Дарданове ћерке и посредно проузроковала њену погибију у саобраћајној несрећи у којој је учествовао и Перић. Сурову сцену бесомучне туче двојице мушкараца која је вероватно натерала неке гледаоце да скрену поглед са екрана, глумици су дочарали без дублера. Словенац Себастијан Каваца у „Беси” игра Агима Сокољија, шефа другог нарко клана, који живи у Швајцарској. Каваца је улогу на албанском савладао за неколико месеци, а и Милош Тимотијевић који глуми члана Интерполовог тима има реплике на албанском. Бити уверљив – то је све! Један од креатора серије коју је режирао Душан Лазаревић је и Британац Тони Џордан, заједно са Младеном Матићевићем и Игором Стоименовим.

Пинк је снимио „Црвени месец”, историјско-љубавну серију од 120 епизода, која, како наглашавају, обара све рекорде гледаности. Она се термином наслања на турске серије, па су се и аутори већ помало опустили: дијалози су често неуверљиви, лоше је светло... Глумице и статисти су обучени као да се све дешава на Јелисејским пољима, а не у Србији уочи Првог светског рата. Нигде сукненог одела или ношње, ни таљига... промичу само раскошни шешири, сунцобрани од чипке, хаљине од сребрног ламеа усред дана... И бројни ситни пропусти који „боду очи”: Софија и Давид седају у фијакер чије дизгине држи кочијаш у господској белој кошуљи са трегерима, а током вожње он је одједном у прслуку. Или, Петар доноси позоришној глумици (пластично) цвеће дугих грана и ситних цветова, а служавка уноси крупне расцветале руже... У кафани у којој се састају млади официри све саме златне столице, бели стољњаци, концертни клавир, келнер у белој кошуљи и прслуку од црног броката, а већину гостију чине жене без мушкe пратње... Фикција и уметничка слобода су једно, а „фрљоке” нешто сасвим друго!