На крововима златне планине

Златни зраци ниског јесењег сунца падају на већ златасте брежуљке и ливаде наше најлепше планине. У рану јесен, Златибор заблиста својим правим сјајем и бојом по којој је добио име.

Дани су још топли и пријатни за дуге шетње по обронцима, али због хладних ноћи, земља и све што из ње расте спрема се за зимски сан. У смирај лета, све се умири. Високо у крошњама шума црног и белог бора хук утихне, па се појача с првим поветарцем. У михољском лету, чини се да природа ужива ништа мање од све ређих шетача.

Тамне стране туризма

За прави доживљај Златибора и одмор у тишини и на чистом ваздуху тражимо смештај што даље од центра. Предност је двострука – по нижој цени уживамо у новоизграђеној, прелепо уређеној кући. Стихијска урбанизација наружила је и променила ово некада живописно планинско место. Много је ливада, шума и пашњака које су претворене у огромне стамбене блокове. Вишеспратнице заклањају и сунце и поглед ка идиличним старим кућама, на чијим су терасама уживале генерације. Многе викендице продају се у бесцење јер нико не жели кућу на планини с погледом на солитер. Зида се, не марећи ни за пристојност, а камоли естетику, само да се што пре удовољи галопирајућем развоју туризма.

Зато природа узмиче пред бетоном, гвожђем, дизалицама и градилиштима, а све то прати неописива количина смећа. Да је Србија земља депонија види се на сваком кораку града насталог испод руже ветрова која ствара једну од најбољих клима у Европи. Туристички потенцијал је потпуно искоришћен. Све остало је ствар укуса.

Ипак, ко жели и ко уме, може да доживи Златибор на најлепши начин. Ништа се не може упоредити с лежањем на тек покошеној ливади и удисањем ваздуха с мирисом боровине, далеко од центра коме хрли већина посетилаца. Међу пластовима сена, на пропланку где пасу коњи, на ободу шуме, поред планинског потока или под боровим крошњама кроз које се пробија сунце, Златибор који памтимо чува своју душу.

Висока и витка стабла белог, мада заправо златног бора, чијој боји коре Златибор дугује име, огледају се у мирној води Рибничког језера. У потпуној тишини, посматрамо орлове и све делује као да је цивилизација веома далеко.

Врх Чигота чини се као да је надохват руке. Па ипак, успон на 1.422 метра надморске висине траје око два сата. Шетња до горе право је уживање за љубитеље природе. Обавезан је одмор на импровизованој клупи под старим дрветом, познатим као „усамљени бор”, иако сам одавно више није. Од његовог подмлатка израсла је млада шумица свуда унаоколо. А када се савлада последњи и најдужи стрми успон до Чиготе, поглед пуца десетинама километара укруг.

На врху Торника

Врх Торник, са надморском висином од 1.496 метара, још је већи изазов, било да се одлучите за жичару, пешачење или долазак аутомобилом. Овога пута избор је пао на пешачење.

„Има лисица и вукова, али неће они, беже од људи. Долазе и медведи с Таре, тамо су заштићени, пређу и из Босне, али углавном не прилазе. Једино дивље свиње...”, причају мештани.

Наша мала експедиција спада у оне који би радије ризиковали у шетњи са вуковима него поновили искуство с жичаром на ветру. Са Торника посматрамо Златар, Тару и друге кровове Србије. Дурмитор и босанске планине видимо у даљини, али као на длану. Била је ретка привилегија што смо на овом месту сатима били сами, ако се изузме лептир који нам је правио друштво привучен мирисом боровница, правом ужином за предах на планинском врху. Једна срна претрчала нам је пут кроз густу шуму у повратку. Медведе и остало друштво нисмо видели. Можда они нас јесу.

Пркосни мразовац

Пропланке у јесен красе прелепи љубичасти цветови мразовца. Док се природа успављује, мразовац пркоси. Многи овај цвет мешају с веома сличним пролећним шафраном, ретком биљком од које се прави изузетно скуп зачин. У жељи да се обогате, неки су се отровали, правећи прах од цвета који се зове још и биљни арсен.