Србија, словеначка губернија

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 1. јун – На питање постављено Државном тужилаштву у Љубљани, није ли необично да Окружни суд у Мурској Соботи прескочи надређену инстанцу па уместо да Попову оптужницу пошаље путем који је уобичајен између две суверене државе (преко Министарства правосуђа Словеније колегама у Србији), оптуженом шаље документацију „на руке” на адресу стана у Новом Београду и то на њему туђем, словеначком, језику као да је Србија словеначка провинција, незванично сазнајемо да је овим заиста заобиђена прописана „правна помоћ”.

Укратко, словеначко тужилаштво и суд држали су се процедуре све док им органи из Србије нису доставили Поповљеву адресу; до тада су били принуђени да користе „међународну замолницу” и да се за све захтеве у вези са„случајем Попов” обраћају надлежнима у Србији, што подразумева и трошак за преводе. Окружни суд у Мурској Соботи одлучио је да крене пречицом, да уштеди време и новац, посебно што је истражни поступак отворен још 30. марта 1992. године, под вођством Ангеле Перш.

Мурскособошки окружни државни тужилац већник Жарко Бејек открива за „Политику” да је он тек ове године преузео предмет Попов од колеге који га је претходних година водио, пошто је овај отишао у пензију. Бејеку је успело да муњевито заврши посао и подигне оптужницу против Попова у Мурској Соботи, иако сматра да ће словеначким органима „тешко поћи за руком да икада добију та два господина” (Трифуновића, уз Попова). Бејек скепсу да ће људи против којих је уложио оптужницу икада стати пред овдашње лице правде објашњава чињеницом да суду није предложио да распише потерницу за окривљенима. На питање је ли то учинио његов претходник или неки други орган у Словенији, каже да није обавештен. То значи да детаљ да Бејек лично није тражио међународну потерницу не гарантује да је није за Поповом покренуо већ неки други словеначки орган и да Попов не би био ухапшен у некој од држава Европске уније или из окружења (ако се тамо затекне) и изручи Словенији.

То што је Попов оптужен према параграфу државе која давно не постоји није само из разлога што се ратни злочин, за који Словенија терети Попова, десио у доба када је према Брионском договору важило да је Словенија била у саставу бивше СФРЈ (мораторијум је важио до октобра 1991. године), већ зато што словеначки уставни закон у члану 4. омогућава примену Законика бивше СФРЈ, обашка што је „казна коју за то дело предвиђа Казнени законик СФРЈ блажа од оне коју предвиђа потоњи словеначки казнени законик”, упозорава Бејек, подсетивши да се увек примењује „милија оптужба за неко казнено дело”.

Бејек је свестан и да се случај „вуче” необично дуго: „Ствар је већ толико стара, толико удаљена, да је суд одлучио да крене редовним путем”. Не уме, међутим, да објасни зашто је суд у Мурској Соботи заобишао званичан пут преко домаћег министарства које би се обратило српском, онако како је то чинио у деведесетим годинама прошлог века, када су судови у Београду „одрађивали” захтеве Словеније и саслушавали Попова, а исказе слали у Љубљану, иако Словенија и Србија тада нису признавале једна другу, нити су имале успостављене дипломатске односе, што се догодило тек 2000. године.

Окружни судија већник Дезидер Новак из Окружног суда у Мурској Соботи залупио је данас телефонску слушалицу дописнику „Политике” пошто је упитан зашто је Попову предмет упућен на словеначком језику, а управо он је 5. маја ове године парафирао, како сазнајемо у суду, оптужницу „дебљине повећег романа”, пре него што је она послата директно на Поповљеву адресу у Београду. Занимљиво је да је баш језик оптужнице и суђења у Словенији био покретач цивилног друштва и сепаратистичких тежњи када је пре 20 година пред Војним судом у Љубљани тужилац ЈНА покренуо „процес против четворице” (Јанез Јанша, тада колумниста „Младине”, уз два новинара – Заврла и Тасића – и заставника ЈНА Борштнера који им је дотурио документ са ознаком тајности). Управо се обележава годишњица суђења које је подигло Словенију на ноге не само због хапшења новинара, него и зато што је процес вођен на српском језику, који је од тада у Словенији непопуларан. Очито толико непопуларан да је суд у Мурској Соботи одлучио да га заобиђе.