Отимање о Београд

Битка за Београд је у току. Зоран Алимпић, в. д. градоначелника, „потписивање примирја” заказао је за 14. јули јер би тада требало да се потврди ко је власт у престоници. У изборном плеј-офу прављење власти у Београду скоро да је изједначено по значају с договором о подели кабинета у Влади Србије.

Цену Београду подигао је Млађан Динкић, шеф Г17, када је рекао да иста власт мора да буде у Београду и Србији. Жарко Обрадовић, заменик председника СПС-а, одговорио је да је то логично, али да не мора да буде тако. Драгољуб Мићуновић, председник политичког савета ДС-а, помирљиво је казао да не морају исте власти да буду у Београду и у Србији.

У вишепартијској историји Србије је Мићуновићево схватање политике примењивано у два периода. Од августа 2004. Београдом су владали ДС и ДСС, иако су Тадићеве демократе на републичком нивоу биле кохабитирајућа опозиција Коштуничиним демократама. Много је занимљивији период у коме је градоначелник Београда био Зоран Ђинђић, док је Србијом неприкосновено господарио Слободан Милошевић.

Власт у Београду социјалисти су изгубили на изборима у новембру 1996. године. Милошевић је београдским социјалистима дан после неуспеха осорно рекао: „Како сте радили тако сте и прошли”. Али, неки социјалисти су тврдили да се његова супруга Мирјана Марковић није тако лако помирила с неуспехом на изборима за градску скупштину, па му је из Индије поручила да „не жели да четници владају Београдом”.

Покушано је крађом избора. Није се успело па је Ђинђић 21. фебруара 1997. постао градоначелник. Био је то почетак краја режима Слободана Милошевића. Синуло је то свима. Милошевић се дао на посао и придобио за себе СПО коалиционог партнера Ђинђића. Последњег дана септембра 1997. године Ђинђић је срушен гласовима радикала, социјалиста и СПО-а.

Сећајући се данас тог времена, Милан Божић, тада потпредседник Скупштине Београда, каже: „Иако власт у Београду не може да угрози власт на републичком нивоу, она може да буде најава промена”.

Промена, омиљена реч Александра Вучића, радикалима је у овом тренутку најважнија. Коначно да и они покажу да могу да буду власт и то у Београду који је, како каже Божић, „пола српске економске моћи и власти”. Он види још једну битну карактеристику владања Београдом. „Осећање српске политичке сцене је да је локална власт вечна а да републичка траје четири године.” Пошто је у политици представа о нечему важнија од чињеница „промена”, „моћ”, „најава доласка нових снага” једнако су значајне и за саме политичаре и за бираче.

Социолог Владимир Вулетић види још један важан моменат: „Сада се пре свега води борба због тога што је могуће да у две различите власти, на нивоу града и Републике заједнички именитељ буде СПС који ће због тога моћи да уцењује”. Моћ СПС-а, ако буде у оба нивоа власти, а нарочито ако не буде у истим коалицијама, вишеструко ће надмашити његов изборни резултат. Али, каже Вулетић, „тешко је имати две коалиције са СПС-ом. Тако нису сигурни ни ДС а ни СРС и ДСС”.

Амбасадори западних земаља су заобилазили Нови Сад када је Маја Гојковић, тада члан СРС-а, постала градоначелница војвођанске престонице. Београд неће моћи да избегну ни ако радикал Вучић постане председник Скупштине града, а он ће се свакако потрудити да их позове на разне градске прославе и окупљања. Нема бољег детерџента за прање упрљане слике о радикалима од Вучића који се рукује, на пример, са амбасадором Америке.

Новац није ништа мање значајан од политике као мотив битке за Београд. Буџет престонице за ову годину је око 825.000.000 евра. Он је толики да је Душан Бајец, члан Градског већа, рекао да ће Београд помоћи Републици у изградњи обилазнице око Београда и реконструкцији Панчевачког моста и „Газеле”.

Град је толико моћан да коалиција ДС – ДСС није дозволила Велимиру Илићу, републичком министру, да по свом нахођењу ради и на објектима који су у надлежности Републике а у Београду су, као што је Прокоп.

Чак 90 одсто буџета Београд обезбеђује из текућих примања, а преосталих 10 одсто из иностраних кредита и приватизација. То показује његову економску независност од Републике. Ипак, Божић се сећа да им је Немањина 11 правила проблеме у прикупљању и располагању новцем па за поуку каже: „Иначе се није лако изборити за градски буџет. У Немачкој, Берлин почиње сарадњу с другим градовима, локалном управом и савезном државом већ у пролеће како би се договорили о буџету за главни град, који се доноси у новембру. Градски буџет је кључно место спотицања и то нису измислили Срби. Држава може да ограничи проценат ПДВ-а и аутономне приходе града. То се догађало у Паризу. И ако су исте странке на власти у Републици и у граду може бити таквих проблема”. Подсећања ради, ваља рећи да је овогодишњи буџет Београда донет пре републичког против чега је била градска опозиција – СРС и СПС.

Горан Николић, економски аналитичар, уверен је да су и економска и политичка власт у Републици. „Кључ је у Републици. Важно је ко ће бити премијер и министри финансија, полиције и Војске. Зато ме чуди што се толико труде да добију градску власт. Све очи из Европе су упрте у Србију, а не у Београд. Значај Београда се огледа у буџету који је позамашан.”

„Српска радикална странка неће привлачити инвеститоре ни ако буду најпоштенији. Ако дође до коалиције ЗЕС – СПС биће више инвестиција”, каже Николић.

Шта год да буде 14. јула, како год се завршила битка за Београд, очигледно је да неће бити истина оно што су радикали тврдили својим транспарентом испред Скупштине града: „Слободан град после 67 година”. Тиме су само могли да увреде своје коалиционе партнере од којих су једни – у вишепартијском поретку – владали деценију с кратком паузом од девет месеци, а други осам година.