Место које је лансирало Гагарина

Специјално за „Политику”
Саратов – Нема ствари која би била тако вредна проучавања као природа. Ова мисао Николе Тесле била је неизбежна асоцијација док смо слетали на новоизграђени аеродром у Саратову који носи име космонаута Јурија Гагарина. Он се управо у ову област спустио у повратку с лета на којем је постао први човек који је из васионе видео Земљу и описао је команди лета као округлу, лепу и плаву. Био је то тренутак када је човек из космоса сагледао богатство природе на које је указао Тесла.

Да су Тесла и Гагарин живели у исто време, можда би и Марс био раније освојен. На томе данас вредно раде руски космонаути. У руској компанији „Роскосмос” незванично тврде да се спрема конструкција свемирског брода на нуклеарни погон, који би путовање од Земље до Марса са људском посадом скратио на 45 дана. У односу на НАСА, Руси, наводно, имају решење и за брз повратак посаде на Земљу. 

На зидовима прелепог саратовског аеродрома, који је сав у стаклу и црно-белим тоновима, исписане су речи које је Гагарин изговорио након што се падобраном спустио у Саратовску област. Слетевши на овдашња дивна житна поља – због којих је овај регион у време Катарине Друге постао центар производње брашна у руској империји – Гагарина су дочекале дубоке плаве очи руских жена. Представио им се као пријатељ и објаснио одакле долази. Тада је изговорио: „Било је то као у неком добром роману: мој повратак из свемира десио се на истом месту где сам први пут возио авион.”

У овај забрањени град, где је Гагарин научио све о летелицама и постао космонаут, до пада Берлинског зида и комунизма ниједан странац није могао крочити. Данас смо гости тог стратешког града са специјалном војном производњом, нарочито из области авијације, у којем су фабрике биле сто метара испод земље. Неке су у међувремену прилагођене савременој информационој технологији, неке су и приватизоване.

Богатство Саратова је и то што кроз њега протиче најдужа европска река, која се пружа на 3.534 километра. У средњем веку звала се Атил, стари Грци су је знали као Рха, а данас је свима добро позната под именом Волга. Извире у Валдајском горју и тече кроз срце ове велике земље, представљајући праву вену живота „Матушке”. Њен ток је историјска колевка читаве руске нације. И данас је она главни водени пут ове силе, чија готово половина становништва живи на обали Волге.

У њеном приобаљу сконцентрисано је и око 40 одсто индустријске и половина пољопривредне производње Руске Федерације. У граду Астрахану можете видети центар кавијарске индустрије или пробати кечигу. У близини овог града, у самој делти Волге, можете одморити очи на прекрасним цветовима лотоса и ружичастим фламингосима.

Наш водич кроз Саратов, чија је историја почела 1590. године, за време владавине руског цара Фјодора Првог Звонара, била је Ирена Голикова, администратор Академије правних наука. С нескривеним дивљењем говори о свом граду. Поноси се мостом који је изграђен шездесетих година прошлог века и важи за један од најлепших мостова на Волги. Ширина му је око три километара и повезује Саратов са градом Енгелсом, где су углавном увек живели Немци. Упркос томе што је Саратов био забрањени град, овај мост спојио је не само два града већ и руско и немачко становништво.

Око 40 километара даље је град који носи име по Марксу. Двојица филозофа и творци идеологије комунизма, односно марксизма, још „живе” у Русији, на обали Волге. У самом граду налази се и споменик Лењину. Псеудоготички стил одликује зграду Конзерваторијума, а ту је и вишевековна затворена пијаца, у којој, по легенди, има скривеног злата, па људи и дан-данас не одустају од потраге за њим. Деда Ирене Голикове био је историчар, те нам је расветлила историјску везу Саратова са Србијом. У Србији мало ко зна ко је био Милош Марић. Реч је о брату Милеве Марић Ајнштајн и угледном научнику који је у Саратову живео и радио.

„Марић је проучавао методе дељења ћелија, митозу и амитозу, порекло и биолошку природу полинуклеарних структура у нормалним и патолошким условима. Након тога, подаци које је Марић добио као истраживач чинили су основу дисертације проф. Г. А. Коблова, шефа Катедре за хистологију Саратовског медицинског универзитета. Године 1935, наредбом комисије за квалификације при Народном комесаријату здравља РСФСР, Марићу је било додељено академско звање професора и доктора медицинских наука без одбране тезе”, прича Голикова.

За Марића се прича и да је својим истраживањем поставио темеље за клонирање ћелија. Био је ожењен Маријом Васиљевном Карповом. Сахрањен је у овом милионском граду 1944. године.

Да се пријатељски однос између руског и српског народа одржао и данас, види се у Парку победе, где је смештено много наоружања коришћеног у Другом светском рату и током ослобађања Београда. Видним словима истакнуто је да су Саратовљани учествовали у његовом ослобађању. На споменику је исписано: „Више од триста хиљада становника Саратова није се вратило из Отаџбинског рата. Далеко од својих обала легли су у земљу, своју и туђу. Ми, живи, подигли смо овај споменик вама, нашим земљацима, очевима, дедама, ратним друговима, браћи и сестрама.”