Благо у депоу Педагошког музеја

Депо Педагошког музеја је школска ризница. Она се назире већ у ходнику где су као под конац приказани занимљиви експонати. У разноврсној архивској грађи су Цвијићева рељефна мапа Србије из 1912. године, Винтерова машина за прављење струје, глобус земље и месеца, карте света, први телефон, кино-пројектор, писаћа машина, препариране животиње…

Овде се може сазнати чему служи свилена буба и како изгледају неки људски органи. Једино под овим кровом могу се видети све врсте вуне оваца с нашег поднебља. У витринама су инструменти за експерименте из физике и хемије, средњовековне ризе, сликарски алати, тканице и низ етно експоната, сведочанство Бранка Радичевића и још много тога што је последњих петнаестак година скупљало прашину, а сада је доступно посетиоцима.

На идеју да са школског блага скине паучину и учини га доступним деци, али и свим генерацијама дошао је вршилац дужности директора Педагошког музеја Слободан Вуксановић. Он каже да је имао подршку Ивана Карла, градског секретара, који му је предложио да удвостручи капацитет ове културне установе. По налогу директора кустоси су се латили посла, па су предмети разврстани у изложбене целине које обухватају хемију, физику, математику…Сваки предмет има своју личну карту и добро је очуван.

– Музејски депо више није магацин, сада је отворен за децу, народ, туристе. Ако је нека изложба била успешна пре деценију, зашто да је заборавимо, потребно је да она поново буде виђена. Све из депоа је откривено да би било показано – напомиње Вуксановић и оцењује да посећујући изложбе уз пратњу водича ученици могу да изуче добар део школског градива.

Жеља нашег саговорника је да ово постане једна туристичка минијатура. Чак је украсио и прозорска окна у којима су плакати, који сведоче о дуалном образовању у Србији из 1905. године. „Умивајући” двориште Вуксановић је у њему креирао позорницу на отвореном за разноврсне културно-едукативне и забавне догађаје.  Публика је добила 150 места за седење.

Двориште је оплемењено цвећем, о коме свакодневно брине први човек музеја. Туристи се овде осећају као у етно-парку. Под крошњом стабла могу да се одморе, а неки свраћају да се фотографишу. Занимљиве су им фигуре деце у ђачким униформама. Рачунаљка, табла, ташне, коферчићи, играчке, кућица за птице, па чак и старинско огњиште красе двориште музејског здања у Узун Мирковој улици, а дечаци и девојчице слободни су да сами осмисле игре користећи изложени материјал.

– Прија ми кад колеге из других престоничких музеја кажу да је Педагошки музеј од ружног пачета постао бели лабуд – кроз смех вели Вуксановић.

Он открива да је у плану изградња својеврсне стаклене или зимске баште у којој ће бити смештени експонати. Они ће моћи да се обилазе током целе године без обзира на временске прилике.

Сабирајући резултате досадашњих активности директор закључује да је за 90 дана организовано више од шездесет програма. Приказани су филмови, одржани концерти и представе, као и песничке вечери.

Педагошки музеј је један од најстаријих у Србији. Основан је као Школски музеј 24. новембра 1896. године на иницијативу Учитељског удружења. Циљ је био да се прикупљају и чувају наставна средства и сви други предмети од историјског значаја за основне школе и учитеље. Током више од једног века постојања, прикупљено је неколико десетина хиљада уџбеника, наставних средстава, фотографија и докумената који сведоче о раду српских школа од почетка 19. века до данас. Димитрије Ј. Путниковић (1859-1910), учитељ и писац уџбеника, био је први управник музеја.