Свет почиње да ради на леру

На бројним раскрсницама, како нашим тако и светским, укрштају се линије сукоба, неизвесности, људских патњи и среће. У светским размерама укрстиле су се две линије које представљају сукоб интернационалног карактера капитала, његовог корпоративно империјалног карактера, и суверенитета националних држава. Нужно је да дође до ломова, једно другом стоје на путу или националне државе капиталу или међународни капитал подрива суверенитет држава. Грчки економиста Јанис Варуфакис покушава у својим књигама да разреши ову дилему у правцу формирања неке врсте „светске владе” која ће нормирати искораке капитала широм света када он без тога поприма неограничену моћ брстења планете Земље и угрожавања услова живота на њој. Профитне бушотине владају светом, расте загађење ваздуха. Све је то испод видљивости националних радара.

Нажалост, покушаји Варуфакиса да свет убеди у потребу наднационалне контроле и каналисања светског капитала нису уродили плодом. Све је препуштано односу снага између капитала и националних држава. У трагању за решењима посезао сам и за Марксом који је убедљиво доказао да се капитал без експанзије, без додатне тражње не може репродуковати. То је његова унутрашња природа или противуречност коју је Маркс назвао сукоб између подруштвљеног начина производње (масовне производње) и капиталистичког начина присвајања (расподеле). То је документовао веома убедљивим илустрацијама, математиком. Дакле, није спорно да нарастајућој моћи капитала сметају уске националне границе. Често их је рушио на силу, била је то позадина  у два светска рата. Али и обрнуто, корпоративизам великих изнутра нагриза националне суверенитете.

Та врста суревњивости давно је започета, а како технолошка моћ капитала расте то ове супротности добијају забрињавајуће, разарајуће размере. Сведоци смо да у последњим годинама превласт добијају национални суверенитети. Амерички председник је недавно чак обзнанио „крај глобализму”. Расту покрети националпопулиста, а с њима и десних снага у свету. Они добијају на преваги. Нажалост, на последице нисмо морали дуго чекати. Међународни монетарни фонд (ММФ) ових је дана изашао с тезом да је глобални раст економских активности у 2019. у свету најспорији од светске економске кризе 2008/09. године. И, што је још више забрињавајуће, шаљу се поруке песимизма за време будуће. Што би се колоквијално рекло: бирали сте, гледајте.

У анализи ММФ-а јасно је речено да је успоравање раста последица трговинских баријера и геополитичких неизвесности. Повећање царина и неизвесност трговинских политика највећих економија најпре утичу на инвестиције, утишавају се мотори развоја, свет почиње да ради на леру. Успоравање инвестиција у стопу прати смањење увоза и извоза капиталних добара. Са малим помаком за њима доследно иде и пад осталог робног трговања. Процењује се да ће раст међународне трговине ове године бити само један одсто што је најнижа стопа раста од 2012. године. Због заштите националног суверенитета и међусобног увођења царина биће тешко погођена, рецимо,  аутомобилска индустрија. На њу ће поред царина утицати и повећање стандарда емисије гасова у еврозони и Кини што ће пре свега погодити немачку индустрију аутомобила која је велесила у овој врсти производње.

Струка даље предвиђа да би, ако би се наставио трговински рат на тромеђи САД – Русија – Кина , то „убило” стопе раста за још један проценат, дакле, битно укочило светски привредни раст. Да би се могуће последице колико толико ублажиле, стручњаци препоручују да се каматне стопе смање на минимум, а оне земље, рецимо као Србија, које то не могу, требало би да посегну са фискалним подстицајима привреди. Рецимо, смањењем пореза, али се онда угрожава дато обећање о повећању пензија и плата у јавном сектору. Националпопулисти секу грану на којој седе.

Где је Србија у овим процесима и шта може да очекује?  Најпре ми смо мала земља, отворена и по својим ресурсима плитка за амортизовање ове врсте светских удара. Када Немачка кине, ми добијамо упалу плућа, јер смо добрим делом везани за њу. И код нас су у порасту суверенисти који апострофирају националне химне, епске садржаје, несвесни да зло долази иза леђа баш на крилима такве оријентације. У трговинском рату страдаће земље извознице. Немачка је типичан пример земље која своју моћ заснива баш на извозу. Шта ће бити када националнопопулисти широм света њеној извозној оријентацији поткрешу крила? У кризним ситуацијама прво се одбацује периферија, а Србија је управо то, разне фабричице никле у последњој деценији као привезак за немачку аутомобилску индустрију, каблови, седишта, грејачи...  Плашим се тог сценарија и враћања на деведесете прошлог века, још више задужења према иностранству у условима када нам привреда функционише претежно на инвестирању страних компанија.  Шта ће бити када они ставе катанац на капију или оду на друге дестинације?

Публициста и бивши члан Савезне владе (у СФРЈ)