Ратне игре на северу Европе

Уколико би војно кренула на Литванију, Летонију и Естонију, Русија би ове бивше чланице Совјетског Савеза „ставила под своје” у року од два до три дана, процена је западних војних аналитичара. Зашто би Руси то уопште чинили и да ли би се у евентуалном походу задржали тек на те три државе, за сада се мало ко усуђује да процени. Очигледно, и ово је довољно да се искаже каква опасност прети Европи са њене источне стране.

Вођени оваквим размишљањима, у Литванији су ипак решили – да се бране. Или су то, уместо Литванаца, одлучили надлежни у централи НАТО-а у Бриселу јер ова земља је од 2004. чланица западног војног савеза, са свим правима и обавезама које то чланство подразумева. Проблем је, међутим, у снази „бранитеља”, који под оружјем немају више од петнаестак хиљада људи. Стога су у Виљнусу вољни да главнину посла препусте партнерима из алијансе. Тачније, Американцима.

У то име, на неко време су удомили 500 припадника оружаних снага САД, опремљених најсавременијим пешадијским наоружањем, као и тешким оруђима попут тенкова „ејбрамс” и борбених возила „бредли”. Реч је о војном контингенту пристиглом са задатком да у оквиру војне вежбе „Бранитељ”, предвиђене за пролеће 2020, обучи припаднике домаћих оружаних снага за то како да се снађу у случају спољне агресије. Колико ће ово „школовање” потрајати, прецизних података нема. Зна се само став литванског министра одбране Рајмундаса Кароблиса, по којем је долазак Американаца доказ да ће савезници из НАТО-а заштитити његову земљу од евентуалног покушаја Москве да војним средствима обнови некадашњу совјетску државу.

Проблем са том вежбом у Литванији није у могућим намерама Русије. Много више бриге изазива чињеница да се полигон смештен у Пабради, недалеко од Виљнуса, на којем је предвиђено одржавање маневара и који може да прими хиљаде учесника и мноштво борбене технике, налази непосредно уз државну границу с Белорусијом. На такву провокацију у Минску не гледају баш благонаклоно. Предузели су кораке да повећају бројност припадника своје армије уз међу са суседом.

„Упутићемо наше посматраче на територију на којој ће се одржавати маневри, а појачаћемо и извиђачке акције”, најавио је белоруски министар одбране Андреј Равков, уз уверавања да је његова земља способна да очува сопствену безбедност.

Огласио се и председник Александар Лукашенко изјавом да је размештање америчких тенкова уз белоруску границу „демонстрација силе на коју ће свакако уследити адекватан одговор”.

Ма колико НАТО своју активност у Европи усмеравао превасходно на Русију, јасно је да ни оне државе које имају тешњу сарадњу са источним џином, посебно некадашње чланице СССР-а, не би могле да избегну последице конфликта ширих размера. Не би могле да га избегну ни земље са запада континента, чланице алијансе, а које не виде сврху у ратовању на простору који је по својој структури, историјском значају и распореду националних држава одавно прерастао било какву потребу за сукобима ширих размера.

Све то и наводи на помисао да влада у Вилњусу није баш била самостална приликом одлучивања о „Бранитељу”, као ни о могућим негативним последицама које би најављена вежба могла да иницира. Питање овога тренутка, наиме, није то колико је западни војни савез способан да успешно заштити сопствене чланице него колико кошта и само одржавање једне такве организације.

Развој технологије, а посебно оне за разарања, све је бржи и класичним оружјима будућност није наклоњена. Ратови се све мање воде по рововима, а више из изолованих центара удаљених од фронта на хиљаде километара. Акције на терену претварају се тек у предложак за снимање акционих филмова. Исказивање личне храбрости повлаче се пред употребом компјутерских џојстика.

Према једној анализи Калифорнијског универзитета, објављеној у априлу ове године, „херојима на терену” преостало је тек да на своја плећа прихвате прве ударе агресора како би обезбедили време за укључивање у борбу великих војних система. После нека се сналазе…

У том смислу треба посматрати и дешавања у оквирима „Бранитеља”.