Тамо где Дунав љуби небо

Солун – Постоје краткометражни играни филмови који толико опчине гледаоца да пожели да трају дуже. Један од таквих је и „Последња слика о оцу” младог српског аутора Стефана Ђорђевића. Траје двадесет минута а гледаоцу, дубоко увученом у његов интензивни емоционални вртлог, то није доста. Био би ово и врло добар дугометражни играни филм.

Ђорђевићева „Последња слика о оцу” је победнички филм летошњег фестивала у Локарну, а сада се у оквиру селекције кратких филмова унутар угледног програма „Балкански преглед” приказује и на 60. Солунском фестивалу. Рађен као копродукција између Србије, Словеније, Хрватске и Грчке, са продуцентским потписом редитељке и продуценткиње Андријане Стојковић, са лакоћом осваја срце публике без обзира на то где се приказује. И то не само због теме која јесте дирљива – отац Душан у термалној фази малигне болести и мали син Лаза путују за Београд како би се пронашао смештај за дете које има једино оца, већ из због начина на који је Ђорђевић третира и обрађује. Децентно, са врхунским стилом и снажно.

Стефан Ђорђевић (Бор, 1987) је у овом филму личне слике сећања и лична искуства артикулисао кроз причу о недостајању оца, о односу оца и сина, њиховом међусобном осећању бриге и сазревању пре времена. Њему је перспектива дечака из филма веома позната, а прича из визуре оца очигледан изазов. Визуелни аспекти филма су круцијални. Ово је поље којим Стефан Ђорђевић, који је београдски ФДУ својевремено завршио управо на катедри за камеру, изврсно влада творећи атмосферске фотографије као веома важан лик у филму. Оца Душана игра изврсни Игор Бенчина, а дечака Лазу малени Марко Матић који је изабран међу 400 дечака на кастингу који је рађен у Јагодини и Параћину...

У главном делу програма „Балкански преглед” на аплаузе и питања радознале грчке публике наишао је и српско-румунски филм „Ивана Грозна” сценаристкиње, редитељке и глумице Иване Младеновић, која је по завршетку букурештанске филмске академије наставила и да глуми и да режира у Румунији. И она је у Солун стигла с ореолом награђеног филма у Локарну.

Филм „Ивана Грозна” други је дугометражни играни у каријери ове талентоване и на више планова ангажоване ауторке. И као што је то већ урадила у првенцу „Војници, прича из Ферентарија” и у новом филму посеже за документаристичким приступом теми, творећи неку врсту шармантне опсене између стварности и фикције што се међусобно надигравају пратећи ауторкин унутрашњи ток мисли.

Главна јунакиња овог филма је сама Ивана у сопственој изведби. Глумица, нервно исцрпљена и забринута после великог међународног успеха, из Румуније где живи и ради на лето долази у родно Кладово. И пред гледаоцима се отвара велика прича о малом граду, родитељском дому, старим тугама и радостима, неспоразумима и љубавима и тежини анксиозности коју ствара оно питање куда и на који начин даље.

Младеновићева у целу ову причу којом владају и иронија и хумор, увлачи и чланове своје породице, родбину и пријатеље који издашно играју као прави глумци, преносећи своје истинске емоције на филмско платно. Заглављена на граници између Србије и Румуније, баш тамо где Дунав најбучније љуби небо, Ивана Младеновић као Ивана Грозна у сопственом филму, трага за сопственим местом под сунцем. То је она позиција – ни ту ни тамо, с којом је и иначе суочена српска омладина расута по свету...

У дворани Македонског театра, преко пута солунске Беле куле, за сутра вече заказана је балканска премијера дугометражног документарног филма „Случај Макавејев или суђење у биоскопској сали” Горана Радовановића, који се приказује у оквиру велике ретроспективе филмова Душана Макавејева с којом је фестивал зачинио свој јубилеј. Солун је приредио омаж и ретроспективу дела недавно преминулог филмског мага који је увек ишао испред свог времена. У Београду се то још није десило...