Берлински велики прасак

Берлински зид срушен је уз велики прасак пре три деценије, али неки његови делови су постојани. Видљиви – као музејски експонати , сегменти расути по свету и предмети аукција, невидљиви – као симболи недовршеног и угроженог процеса уједињавања Европе.

Френсис Фукујама је те 1989. писао о „крају историје”, о новој ери глобализованог света која почиње тријумфом либералне демократије и слободног тржишта. Многи су помислили да је то крај баријера. Преварили су се. Оптимизам, идеализам и екстаза после берлинске кафкијанске ноћи 9. новембра која је променила историју, били су релативно кратког века. Истопили су се за само једну генерацију уводећи Европу у неизвесну политичку будућност.

Запреке, стварне или замишљене, поново закивају континент иако искуство показује да је подизање зидова, како би се решили политички, идеолошки или социјални проблеми, имало неприхватљиву цену по слободу и људска права и да највећу штету наноси онима који их граде.

Старе лекције слабо се уче: Европска унија је од пада Берлинског подигла више од 1.000 километара зидова и баријера. Десет од 28 њених чланица, од Шпаније до Летоније, ограђено је препрекама шестоструко дужим од Брлинског зида. Бетонско-жичане антиимиграционе запреке које је Мађарска подигла на граници према Србији и Хрватској, по угледу на „сепарациону баријеру” на палестинској Западној обали, постале су идејни пројекат планираног зида Америке према Мексику.

Невидљиви зидови подела још су опаснији.

Глобализација не сме да буде будућност, поручује из Вашингтона номинални лидер слободног света. Либерална идеја постала је „застарела”, придружује му се владар Кремља хвалећи „модерност” популиста и суверениста.

Глобализам је, иронично, подстрекао национализам. Уз подршку серијала разних криза и растућих социјалних неједнакости, многи су по Европи почели да страхују за свој идентитет. Уточиште се тражи у популизму, национализму, изолационизму, ксенофобији, исламофобији, антисемитизму, теоријама „изузетности”. Такве партије су у десет држава ЕУ на изборима од 2010. покупиле барем пола милиона гласова.

Угрожавајући политички либерализам, европске интеграције и моралност, поново се пише историја која идеализује мрачне двадесете и тридесете године прошлог века.

У крхотинама Берлинског зида остали су остаци хладног рата, читавог комунистичког блока и Немачке Демократске Републике. Земља Лутера и Баха потом се, уз велику радост, ујединила са Савезном Републиком.

Данас влада у Берлину истиче „импресивну сторију успеха”, али друга нарација говори о подељеном друштву и о потмулом незадовољству. Упркос потрошених 2.000 милијарди евра, Aufschwung Ost – полет Истока – сувише је спор и болан. Само 16 од 500 највећих немачких компанија је са Истока, док чак 57 процената источних Немаца сматра да су грађани другог реда – чиме се тумачи њихов уочљив заокрет према десном екстремизму.

Није боље ни са државама којима је некад командовао Совјетски Савез. Када је Зид срушен 28 година пошто је подигнут, Европа се понадала да је близу да буде „велика и слободна”, али историја се ту није завршила. Успон „антилибералне контрареволуције” потврдио је да су либерални интернационалисти угрожени.

Запад континента разочаран је што је део Истока после свих трансформација постао расадник неолибералних трендова директно супротних вредностима којима су се водили очеви оснивачи Уније: урушавање правне државе, растућа аутократија, притисци на судство и медије, корупција.

Иако разочарање није свуда исто, Исток узвраћа да се ради о одговору на растуће неповерење у демократске институције и бирократизоване политичке елите на Западу, што је  и довело до кризе политике. Дефицит економског и социјалног усаглашавања није кривица Истока, тврде, већ последица инертности Запада.

Пад Берлинског зида означио је отварање граница. Три деценије касније, страх од миграције увелико је Британце навео на брегзит и бна одбацивање идеје отворених граница ЕУ, а лидера италијанске десничарске Лиге да захтева оштру контролу поморских путева према Африци.

Хладни рат само је попримио нове форме. Поништавају се стари ракетни договори, а фронт је – у поређењу са временом од пре 30 година – само померен на исток: према Балтику и Украјини. Руски лидер означио је крај Pax Americana у глобалном систему, али прети „нова биполарност”: Америке и Европске уније с једне, и Кине с друге стране.

Државни секретар САД спрема се да на годишњици у Берлину понови „императив одбране слободних нација и слободних људи”, али речи одзвањају празнином када се упореди прекоатлантско савезништво некад и сад, када се слушају изолационистичке поруке његовог шефа у Белој кући који систематски руши мултилатералност.

Коначно, упркос еуфорији интеграција, значајан  део Европе и после три деценије стоји ограђено, на мети удаљене источне стране новог зида. Западном Балкану је давне 2003.године  на самиту у Солуну обећан улазак у ЕУ, а – сем Хрватске – сви остали су и данас у реду. Чак и даље од циља, како је недавно потврдио француски председник Емануел Макрон.

Озбиљно је посустао ритам градње која је поставила темеље окупљања либералног поретка Запада. Неопходна је ренесанса вредности којима се Европа толико радовала када је срушена бетонска творевина на некадашњој граници Истока и Запада.

У берлинској новембарској ноћи, када је пре три деценије физички уклоњен симбол неслободног света, није тријумфовао капитализам, већ људска потреба за слободом. Наша будућност сувише је драгоцена да би била препуштена само политичарима и њиховим празним речима. Носталгија је ту слаба помоћ.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa