Медачки џеп „врх леденог брега”

Од нашег сталног дописника
Загреб – Док се чека коначна судбина првостепене пресуде хрватским генералима у вези ратних злочина над српским цивилима и заробљеницима у Медачком џепу 1993. године (Рахим Адеми је ослобођен, а Мирко Норац осуђен на седам година затвора), у хрватским медијима се воде полемике да ли је у ствари овим процесом тек додирнут „врх леденог брега”, односно кога би још требало позвати пред лице правде у истом предмету. Чињеница је, наиме, да прича о Медачком џепу овом пресудом није завршена, јер и током суђења – а знало се то и раније, али није преточено у правосудни предмет – утврђено је да се на оптуженичкој клупи не налазе ни приближно сви они који би у нормалној правној држави требало да одговарају за почињене крваве ратне злочине приликом напада Хрватске војске на српска села у Медачком џепу.

Заштићени сведоци, припадници Хрватске војске који су учествовали у том нападу, пред судским већем прецизно су испричали шта су непосредно видели и доживели на терену и тако поименце идентификовали четворицу својих сабораца који су чинили злочине. Сведок бр. 6, припадник инжењеријске јединице 9. гардијске бригаде, којом је тада као пуковник командовао Мирко Норац, испричао је како је својим очима гледао грозоте које су починили његови саборци.

„Лично сам видио кад је Велибор Шалаја довезао једну старију жену. Шалаја ју је испитивао и викао на њу, а онда је мени рекао – ’јел ју ти не можеш убити?’ – а ја сам рекао да не и онда ју је одвезао и после сам чуо да ју је убио” – рекао је он додајући да је такође видио како је Ивица Рожић звани Бели вук порушио и запалио највише кућа. То је, подсетимо, исти онај Ивица Рожић који је минирао многе куће српских повратника по Лици од чијих експлозија је више лица погинуло и тешко рањено, али није одговарао иако је у полицијској истрази признао своја недела. Тадашњи председник Туђман му је доделио пензију и тако га склонио од очију јавности.

Исти сведок је такође описао како је видео да су војници из групе Тонија Стелиновића бацали ножеве на везаног ретардираног младића, којег је после тога видео обешеног на стуб. И он и  заштићени сведок бр. 9 видели су да је њихов суборац Крешо Томљеновић био задужен за сортирање лешева убијених Срба, и то тако да је за размену са српском страном одабирао оне са мање рана, а оне на којима су биле видљиве ране од мучења и унаказивања одређивао је за укоп. Био је толико ревностан у том морбидном послу да је – како су изјавили ови сведоци – секао уши са оних више унакажених лешева и лепио на оне који су одређени за размену.

Током суђења Адемију и Норцу испоставило се да је и акцији Медачки џеп функционисала тзв. двострука или паралелна линија командовања, чему је током протеклог рата Загреб прибегавао кад год је хтео да прикрије неке своје прљаве послове на терену и заштити праве извршиоце.

Адеми је зато и ослобођен оптужбе јер је утврђено да је он само формално био надређен Норцу као в. д. командант Зборног подручја Госпића, а да је у ствари био заобиђен у стварној војној хијерархији која је изводила акцију Медачки џеп. Утврдило се да је прави командант акције био тадашњи начелник Главног штаба ХВ-а Јанко Бобетко, (избегао је правди, јер је умро када је подигнута хашка оптужница због злочина у „Олуји”), али и да је то чинио преко свог изасланика адмирала Даворина Домазета Лоше и команданта 9. гардијске бригаде Мирка Норца, који је на крају једини одговарао и то по командној одговорности.

Сада се поставља питање да ли ће се на оптуженичкој клупи наћи и Домазет, што многи – поучени досадашњим искуствима – не верују. У Хрватској, наиме, није оптужен ниједан припадник тајних служби на вишој функцији, што је Домазет био у војној структури, а то није учинило ни Хашко тужилаштво, иако је  тако поступало када је оптуживало војне руководиоце на српској страни.