Побуна и апатија

Ужице – Минуло је безмало четврт века откад је на првом Југословенском позоришном фестивалу редитељ Јагош Марковић култном представом „Кате капуралица” ужичкој публици отворио видике врхунског театра (за њу је награђен Ардалионом за најбољу режију).

Од тада много воде протекло је Ђетињом, на овом регионалном фестивалу виђено више од 160 разноврсних представа (углавном високих домета) па гледалиште већ зна шта вреди на сцени. А Јагош Марковић је прексиноћ комадом „Врат од стакла”, у извођењу ЈДП-а, Ужичане поново освојио. Публика је тој представи и њеним актерима дуго и снажно аплаудирала, наградивши је оценом 4,76.

Савремене проблеме три генерације породице под једним кровом у центру Београда отворио је одличан драмски текст Биљане Србљановић. У успелу позоришну игру упаковао га је редитељ Марковић, умешно користећи глумачке могућности Јелисавете Саблић, Весне Тривалић, Аните Манчић, Драгана Мићановића, Ирфана Менсура, Марка Јанкетића и других.

Читав овај „Врат од стакла” догађа се у једном стану, где урбани живот шиба и сурово се поиграва с члановима породице, којој на крају узимају тај стан у поступку реституције. Преплићу се сцене каткад комичне, каткад преозбиљне и болне. Три генерације трагају за срећом која не долази, док их ударају животне недаће и несналажења, себичности старих и младих, невоље од друштвених мрежа, револуција и апатија, грехови из прошлости...

„Ово није породица, ово није кућа. Ово је распад, ово је слом”, каже у представи Јелисавета Сека Саблић, да би након извођења за округлим столом пред новинарима изјавила да се преко њене улоге Богданке, професорке права и интелектуалке из другог времена, види цела једна историја у којој ми живимо, од Другог светског рата наовамо.

– То су диктатуре, друштво које те чини очајном. Видите и ову породицу која је у тоталном паду, много горе него за време Тита и Милошевића. Видите две кћерке гуске које су зарђале, видите ужасног зета комуналца, док је баба начитана и свира клавир. Једино та баба вришти на ово, једино је она у побуни, сви други су „даун” – описала је Сека те генерацијске разлике.