Анализа друштва

Као припадник Генерације Икс, брутално ослобођене свих могућих илузија (идеолошких, економских, породичних, сексуалних), Марк Рејвенхил се и у комаду „Рез” (2003) бави аспектима и последицама обесмишљености живота у посткапиталистичком свету. Тематски и стилски референтна текстовима Харолда Пинтера или Едварда Бонда, драма даје критички поглед на савремено друштво, орвелистичку дистопију у којој су рашчеречени слобода, љубав, смисао. Упркос неспорно важне, критичке основе текста, као и његове фине метафоричности која руши фасаде малограђанског морала, „Рез” ипак није међу најбољим Рејвенхиловим делима („Шопинг енд факинг” и „Фауст је мртав” су, на пример, много значајнији у погледу иновативности, форме и садржаја).

Представа редитеља Томаса Остермајера остварена је прецизно и једноставно, иако не превише маштовито (драматург Маријус фон Мајенбург). Три сцене се играју унутар једне велике, металне кутије, чији се „поклопац” спушта између сцена, ефектно сугеришући драстичну ограниченост живота ликова, али и битну метафоричност основне драмске ситуације – заробљености у застрашујућем политичком експерименту (дизајн простора Јан Папелбаум). У највећем делу представе звучна позадина – несносно пиштање, шкрипање, тутњање итд, убедљиво ствара атмосферу опште претње, док у другој сцени, када се емитује минималистичка, врло емотивна клавирска музика, кроз контраст се истиче обеспокојавајуће одсуство блискости и љубави у породици (композитор Алекс Новиц).

Сви глумци наступају заиста виртуозно, у оквирима психолошког реализма, суптилно показујући сложеност ликова. Томас Бадинг игра Пола, опрезног и ауторитативног егзекутора у том систему, док Јудит Розмаир ствара лик брбљиве Полове супруге Сузан. Она своје незадовољство у браку пројектује на служавку Мину, тиху и скрупулозну, која, без речи, упечатљиво обликује лик представника друштвене маргине (Јудит Штресенројтер). Давид Руланд игра Џона који очајнички жели да буде подвргнут Половој операцији, некој врсти лоботомије. Његова упорност да буде истргнут из стварности живљења подстиче дискусије о порозности граница између храбрости и кукавичлука, и о друштвеној контроли, слободи итд.

„Рез” је заокружена, прецизна и сасвим солидна представа, али не и дело изванредног квалитета који смо очекивали од ауторске комбинације Рејвенхил–Остермајер. Сигурно је битно то што се „Рез” у Шаубинеу изводи заједно са комадом „Град” Мартина Кримпа па је, у том смислу, наша рецепција вероватно недовољно потпуна.

Са друге стране, представа „1977” редитеља Штефана Кимига апсолутно фасцинира својом моћном сировошћу и узбудљивошћу дијалектичног погледа на свет. Фрагментарна, мултимедијална, сценографски сведена, ова представа из различитих углова критички третира радикалне левичарске активности групе Бадер–Мајнхоф која је, седамдесетих година, дрмала друштво Западне Немачке. У основи наратива је текст „Хамлет-машина” Хајнера Милера (1977), али је укључено и извођење бајке „Вук и седам јарића” браће Грим, поп песама итд.    

Представа почиње монологом глумице Сиље Бехли која нам се директно обраћа, мењајући улоге, хипнотички и веома сензуално. Бехли критички говори о идејама РАФ-а, њиховом политичком фанатизму, односу према национализму, капитализму, демократији, тероризму. Глумица у више наврата прекида ову уводну причу бучним, скоро хистеричним извођењем песме „Мерцедес бенц” Џенис Џоплин, чиме, очигледно, преиспитује и идеолошко наслеђе хипи покрета, њихов однос према материјалистичким премисама савременог друштва.

Милеров текст затим изводи млада и прилично енергична Катја Биркле, која наступа у улози глумице која игра Хамлета, али и Офелију, Електру. Биркле сугестивно представља Милерову деконструкцију Шекспирове трагедије, која се у авангардној, нелинеарној форми, суочава са проблемом неискорењивости трулежа система и крајње скептично посматра питања револуције и улогу интелектуалаца у друштвеним променама.

Напето, живо извођење музике прати ток читаве представе (бубњеви, електричне гитаре, електроника) тако да се она може посматрати и као концептуални рок концерт. Са једне стране, музика је жесток и сиров облик друштвеног протеста (када свирају панк), а са друге представља дирљиви, скоро опипљиво болни израз чежње за лепшим и бољим светом (када Бехли заиста осећајно пева песму „Scaraborough Fair” групе Сајмон и Гарфанкл).

Радња се завршава прљавом, дисхармоничном гитарском интерпретацијом немачке химне што ефектно заокружује ову особену представу која анализира немачку друштвену прошлост, експлицитно се суочавајући са предрасудама, грешкама, кривицама. Аутори проблематизују и функцију позоришта у времену друштвених турбуленција, подсећајући на Милерово уверење да је у савременом свету, дефинисаном моћи манипулативних електронских медија као и паратеатарским политичким догађајима, драми потребно позориште док позоришту не треба драма, бар не она традиционална.