Analiza društva

Kao pripadnik Generacije Iks, brutalno oslobođene svih mogućih iluzija (ideoloških, ekonomskih, porodičnih, seksualnih), Mark Rejvenhil se i u komadu „Rez” (2003) bavi aspektima i posledicama obesmišljenosti života u postkapitalističkom svetu. Tematski i stilski referentna tekstovima Harolda Pintera ili Edvarda Bonda, drama daje kritički pogled na savremeno društvo, orvelističku distopiju u kojoj su raščerečeni sloboda, ljubav, smisao. Uprkos nesporno važne, kritičke osnove teksta, kao i njegove fine metaforičnosti koja ruši fasade malograđanskog morala, „Rez” ipak nije među najboljim Rejvenhilovim delima („Šoping end faking” i „Faust je mrtav” su, na primer, mnogo značajniji u pogledu inovativnosti, forme i sadržaja).

Predstava reditelja Tomasa Ostermajera ostvarena je precizno i jednostavno, iako ne previše maštovito (dramaturg Marijus fon Majenburg). Tri scene se igraju unutar jedne velike, metalne kutije, čiji se „poklopac” spušta između scena, efektno sugerišući drastičnu ograničenost života likova, ali i bitnu metaforičnost osnovne dramske situacije – zarobljenosti u zastrašujućem političkom eksperimentu (dizajn prostora Jan Papelbaum). U najvećem delu predstave zvučna pozadina – nesnosno pištanje, škripanje, tutnjanje itd, ubedljivo stvara atmosferu opšte pretnje, dok u drugoj sceni, kada se emituje minimalistička, vrlo emotivna klavirska muzika, kroz kontrast se ističe obespokojavajuće odsustvo bliskosti i ljubavi u porodici (kompozitor Aleks Novic).

Svi glumci nastupaju zaista virtuozno, u okvirima psihološkog realizma, suptilno pokazujući složenost likova. Tomas Bading igra Pola, opreznog i autoritativnog egzekutora u tom sistemu, dok Judit Rozmair stvara lik brbljive Polove supruge Suzan. Ona svoje nezadovoljstvo u braku projektuje na služavku Minu, tihu i skrupuloznu, koja, bez reči, upečatljivo oblikuje lik predstavnika društvene margine (Judit Štresenrojter). David Ruland igra Džona koji očajnički želi da bude podvrgnut Polovoj operaciji, nekoj vrsti lobotomije. Njegova upornost da bude istrgnut iz stvarnosti življenja podstiče diskusije o poroznosti granica između hrabrosti i kukavičluka, i o društvenoj kontroli, slobodi itd.

„Rez” je zaokružena, precizna i sasvim solidna predstava, ali ne i delo izvanrednog kvaliteta koji smo očekivali od autorske kombinacije Rejvenhil–Ostermajer. Sigurno je bitno to što se „Rez” u Šaubineu izvodi zajedno sa komadom „Grad” Martina Krimpa pa je, u tom smislu, naša recepcija verovatno nedovoljno potpuna.

Sa druge strane, predstava „1977” reditelja Štefana Kimiga apsolutno fascinira svojom moćnom sirovošću i uzbudljivošću dijalektičnog pogleda na svet. Fragmentarna, multimedijalna, scenografski svedena, ova predstava iz različitih uglova kritički tretira radikalne levičarske aktivnosti grupe Bader–Majnhof koja je, sedamdesetih godina, drmala društvo Zapadne Nemačke. U osnovi narativa je tekst „Hamlet-mašina” Hajnera Milera (1977), ali je uključeno i izvođenje bajke „Vuk i sedam jarića” braće Grim, pop pesama itd.    

Predstava počinje monologom glumice Silje Behli koja nam se direktno obraća, menjajući uloge, hipnotički i veoma senzualno. Behli kritički govori o idejama RAF-a, njihovom političkom fanatizmu, odnosu prema nacionalizmu, kapitalizmu, demokratiji, terorizmu. Glumica u više navrata prekida ovu uvodnu priču bučnim, skoro histeričnim izvođenjem pesme „Mercedes benc” Dženis Džoplin, čime, očigledno, preispituje i ideološko nasleđe hipi pokreta, njihov odnos prema materijalističkim premisama savremenog društva.

Milerov tekst zatim izvodi mlada i prilično energična Katja Birkle, koja nastupa u ulozi glumice koja igra Hamleta, ali i Ofeliju, Elektru. Birkle sugestivno predstavlja Milerovu dekonstrukciju Šekspirove tragedije, koja se u avangardnoj, nelinearnoj formi, suočava sa problemom neiskorenjivosti truleža sistema i krajnje skeptično posmatra pitanja revolucije i ulogu intelektualaca u društvenim promenama.

Napeto, živo izvođenje muzike prati tok čitave predstave (bubnjevi, električne gitare, elektronika) tako da se ona može posmatrati i kao konceptualni rok koncert. Sa jedne strane, muzika je žestok i sirov oblik društvenog protesta (kada sviraju pank), a sa druge predstavlja dirljivi, skoro opipljivo bolni izraz čežnje za lepšim i boljim svetom (kada Behli zaista osećajno peva pesmu „Scaraborough Fair” grupe Sajmon i Garfankl).

Radnja se završava prljavom, disharmoničnom gitarskom interpretacijom nemačke himne što efektno zaokružuje ovu osobenu predstavu koja analizira nemačku društvenu prošlost, eksplicitno se suočavajući sa predrasudama, greškama, krivicama. Autori problematizuju i funkciju pozorišta u vremenu društvenih turbulencija, podsećajući na Milerovo uverenje da je u savremenom svetu, definisanom moći manipulativnih elektronskih medija kao i parateatarskim političkim događajima, drami potrebno pozorište dok pozorištu ne treba drama, bar ne ona tradicionalna.