Олмертов опроштајни пут у Вашингтон

Од нашег сталног дописника
Каиро, 2. јуна – Политичка сцена у Израелу није одавно билаовако жива, бурна и динамична, али она, ето парадокса, као да умртвљује политичка збивања наширем блискоисточном плану.

Из Јерусалима стижу вести да премијер Ехуд Олмерт спрема „опроштајни пут” у Вашингтон, јер ће, како се додаје, ових дана, вероватно, поднети оставку и сићи са политичке позорнице под притиском оптужби да је својевремено годинама примао мито од једног јеврејског бизнисмена из САД. У Белој кући је потврђено да ће се Олмерт идуће седмице састати са председником Џорџом Бушом, иако дан и сат још нису прецизно назначени.

На Блиском истоку је за танго увек било потребно вишео д двоје, али без Израела, једног од два кључна играча, свакако нема те политичке игре која би имала иоле добре шансе да успе. Пошто се у Израелу спрема вруће политичко лето, што би најесен могло дак улминира превременим парламентарним изборима, јасно је да ће крај 2008. године, као што је био случај иса 60 претходних година, остати ускраћен за једно целовито, трајно решење палестинско-израелске кризе,о ко које се врти будућност читавог региона.

Сетимо се обећања из новембра прошле године, датих на међународној блискоисточној мировној конференцији у Анаполису, крај Вашингтона. Буш, Олмерт, палестински председник Махмуд Абас, а посебно амерички државни секретар Кондолиза Рајс, зрачили су оптимизмом. Учинићемо све да до одласка актуелне америчке администрације постигнемо коначно решење са две државе, Палестином и Израелом – говорило се тада. Касније је реторичка чврстина нешто попустила, па је изражавана нада да се постављени циљ ипак некако може достићи.

У међувремену је отпала начелно већ договорена замисао да се главни актери окупе опет, овај пут у Москви, где би били сведени биланси досадашњих активности после Анаполиса. Откако се афера са Олмертом завртела узлазном спиралом, од пре месец-два, Анаполис је, заправо сасвим пао у заборав. Чак је потпредседник владе Израела Хаим Рамон јуче цитиран да би (нека нова?) мировна конференција могла доћи у обзир.

Када, с ким, где – није рекао. Рамонова размишљања потврђују да, за Израел, можда, Анаполис није никадани био одржив. Буш ће, тако, почетком 2009. године, изаћи из Беле куће без тог помпезно најављиваног адута у руци.  Дали му је само Олмерт покварио планове, остаје на историчарима да пресуде. У сваком случају, салдо Бушове блискоисточне политике остаје, напротив, обојен црно, посебно ако питате велику већину становника двадесет и две земље арапског света.

Израелска унутрашња превирања могла би да се преломе у неколико етапа. Прва би била избор новог лидерап артије Кадима. Ту се типује да би Ципи Ливни, шеф дипломатије, чија је политичка звезда у успону, релативно лако истисла Олмерта, па би га, до нових парламентарних избора, сменила и на кормилу владе.

Друга етапа били би избори, највероватније у новембру. Да се гласа данас, победио би изразити десничар и вођа Ликуда Бењамин – Биби Нетанијаху. Лево од центра су лабуристи, чији челни човек, министар одбране Ехуд Барак, не може рачунати на победу, али ће бити чинилац у свим послеизборним комбинаторикама. Пошто је Кадима пре две године настала као мекша верзија Ликуда, од које се издвојила, те две партије деле дубок јаз и међусобни антагонизам. Зналци зато кажу да би се Ликуд, трагајући за партнером у влади, радије окренуо лабуристима него Кадими, уколико буде био у прилици да окупи већину у израелском парламенту, Кнесету.