Јавни интерес у неколико слика

Градска власт је ставила грађане пред избор – да ли су за то да Савски мост буде измештен у парк у виду експоната, или на локацију између Аде Циганлије и Новог Београда као пешачко-бициклистичка саобраћајница. Градска власт такву врсту избора сматра прворазредним примером демократског одлучивања што је, наравно, сасвим погрешно поимање фер и слободних избора. Наиме, права демократија би подразумевала још једну опцију за гласање – да мост остане тамо где јесте (уз евентуално кориговање његове намене). Другим речима, сасвим је легитимна опција да Савски мост остане тамо где јесте, као историјски артефакт и пешачко-бициклистичка саобраћајница, а да се поред њега сагради нова ћуприја која би више одговарала „естетици“ Београда на води. Што је најважније, градска власт би на овај начин уштедела 14–15 милиона евра, који би се потом, уместо на дислокацију Савског моста, могли усмерити на куповину постројења за рециклирање отпада на депонији у Винчи.

Оваква размишљања, међутим, спадају у домен јавног интереса за који актуелна власт по свему судећи нема слуха. С друге стране, грађани имају свако право овога света да одлучују (заправо, то је њихова грађанска обавеза) о ономе што их се тиче – какав ваздух удишу, какву воду пију, по каквим улицама ходају… Јер, увек постоји опасност да изабрана власт неће поступати одговорно у свакој ситуацији и да ће подређивати јавни интерес приватним интересима партијских и пословних партнера. И све то под сјајем шљаштећег омота квазидемократије у којој грађанин, метафорички речено, све више наликује кафкијанском лику кога тоталитарна власт најпре ухапси без икаквог разлога, а затим и осуди на смртну казну, па му онда великодушно понуди могућност демократског избора – да ли жели да буде обешен или стрељан!

А да поменута метафора није претерана потврђује пример Београда који је најзагађенији град на свету, а политичари (као да знају боље од научника) лежерно поручују како ситуација није алармантна. Рационализација се креће у распону од тога да су временске прилике криве за загађење ваздуха (као да временске прилике нису постојале и раније), па све до мантрања на тему како су и друге земље у транзицији пролазиле кроз сличну еколошку невољу. У реду, можда је то заиста тако, али ваљда би се на грешкама других требало учити, а не упорно их понављати! Зато би филтери на фабрикама и термоелектранама, као и постројења за рециклирање отпада на депонијама, представљали неопходна и ургентна решења, без обзира на то што власт често зна да каже како држава или град немају пара за ово или оно.

Међутим, јавно здравље грађана нема цену, поготово јер ти исти грађани пуне буџете и града и државе. А будући да држава и град, према уставу и статуту, нису приватна предузећа већ институционализоване и установљене заједнице грађана, оне имају обавезу да новац који ови свакодневно улажу у њих, врате тим истим грађанима кроз разноврсне погодности. Чист ваздух, здрава вода и ефикасне комуналне услуге се, наравно, подразумевају. У том смислу треба рећи да јавна добра не смеју бити приватизована. Јер кад се јавни интерес преточи у приватни, тада глад за профитом дефинитивно и трајно надјача бригу о човеку и јавном здрављу грађана.

Поседници градске власти би се далеко одговорније понашали када би оних 14–15 милиона евра предвиђених за премештање Савског моста на неку другу локацију, уложили у филтере за пречишћавање отровних испарења која куљају из фабрика и термоелектрана, а пре свега на постројења за рециклажу отпада на градским депонијама. Но, за такво планирање је потребна свест о јавном добру, и изнад свега стручан кадар који искрено брине о јавном здрављу грађана. Нажалост, уверили смо се како су надлежни и те како способни за нерационално поступање у ситуацијама за које нису довољно стручни, или где их руководе неки други интереси! Уосталом, зар добар показатељ нестручности и небриге за јавни интерес није предлог градских власти да се уместо у постројења за рециклирање отпада на депонијама, новац грађана уложи у спалионице смећа, чиме би се додатно и свакодневно тровао ионако затрован ваздух?

Социолог