Јунаци из стварног живота

Много је невероватних људских прича које режисери узимају као основу за филмове који касније постају познати у целом свету. Која је тајна успеха таквих филмова? Ако изузмемо сјајне глумачке креације, аутентичност приче и њена животна снага сигурно су најзаслужнији за толику популарност.

Многи се сећају истински бриљантне креације Леонарда Дикаприја у чувеном филму „Вук са Вол стрита” из 2013. године у којем је глумац дочарао лик правог „вука са Вол стрита” Џордана Белфорта. Животни пут овог брокера инспирисао је Мартина Скорсезеа да сними филм који је номинован за Оскара. Филм прати животну причу Белфорта који је због својих мешетарења на крају 22 месеца провео у затвору. Џордан Белфорт је сада на слободи, пише књиге и, да иронија буде већа, држи мотивационе говоре у којима даје савете како постићи финансијски успех.

И радња филма „У потрази за срећом”, у којем је Вил Смит доказао критичарима да је озбиљан глумац, заснована је на истинитој причи. Вил Смит тумачи Криса Гарднера који се годину дана борио да стане на ноге након што је постао бескућник и остао сам са сином. Човек по чијем животу је снимљен овај филм сада живи у Висконсину, победио је сиромаштво, постао милионер и повремено наступа као мотивациони говорник.

Амерички биографски филм из 2015. године „Краљица пустиње” заснован је на животу Гертруде Бел, британске књижевнице, археолога, шпијунке и авантуристкиње, која је на почетку 20. века истраживала Блиски исток и која је снажно утицала на уцртавање државних граница на тим просторима након Првог светског рата. Ова невероватна дама, у сарадњи са Лоренсом од Арабије, одиграла је водећу улогу и у обезбеђивању везе ислама са просветљеним западом. Захваљујући осећају за картографију и одличном познавању историје, Гертруда се сматра шпијуном Британске империје. Филм је режирао немачки редитељ Вернер Херцог који је написао и сценарио. Главна улога поверена је Никол Кидман која је одлично дочарала лик Гертруде Бел.

Филмска прича коју као редитељ потписује Клинт Иствуд и која је добила чак шест номинација за Оскара, „Снајпериста” такође је заснована на истинитом догађају. Филм прати живот Криса Кајла који је постао најсмртоноснији стрелац у америчкој војној историји. У своју „листу смрти” Кајл, којег тумачи Бредли Купер, убележио је 255 убистава током рата у Ираку од којих је 160 званично потврдило америчко Министарство одбране. Послат у Ирак како би штитио своје саборце, Крис Кајл је добио надимак Легенда, а постао је надалеко познат и са непријатељске стране, па му је уцењена глава. Упркос животној опасности и породици, која је стрепела за њега код куће, Крис је одрадио четири мисије у Ираку следећи мото америчких маринаца „не остављај ни једног човека иза себе”. Али, након што се вратио кући, Крис је схватио да се ради о рату у коме не може да победи. Погинуо је у 36. години, далеко од ратишта. Убијен је на једном стрелишту у Тексасу.

Згодна жена Џулија Робертс сјајно је осликала животе две јунакиње које постоје у стварном животу. Једна је Ерин Брокович, активисткиња, борац за еколошки чисту животну средину и самохрана мајка троје деце, чију је причу испричала у истоименом филму. Друга је Елизабет Гилберт, позната америчка књижевница, коју је осликала у филму „Једи, моли, воли”. Филм говори о вртоглавој каријери једне слободне ауторке као и о њеном приватном животу.

Ко још није чуо за филм „Ђаво носи Праду” у којој је Мерил Стрип на њој својствен начин, бриљантно, тумачила лик чувене Ане Винтур, уреднице модног часописа „Вог”.

Једна од икона светске књижевности свакако је америчка ауторка Вирџинија Вулф. Да у 59. година није извршила самоубиство ко зна каква би дела још оставила иза себе. На несрећу, ментална болест у коју је несрећна жена периодично упадала, учинила је своје, а сву трагику ове талентоване жене сјајно је приказала Никол Кидман у филму „Сати”.

Сицилијанског мафијаша Карла Гамбина тумачила су два велика глумца – Марлон Брандо и Роберт де Ниро. Није тешко погодити да је реч о култном филму „Кум”, први и други део.

Да су пси симбол несебичне љубави и преданости знају сви, а филмска посвета једном таквом четвороножном пријатељу оличена је у делу „Хачико”. У Јапану је стварно постојао пас акита са овим именом који је обожавао свог господара и након његове изненадне смрти наставио да долази пред железнички станицу ишчекујући повратак господара који је као универзитетски професор предавао у другом граду. Свог газду је чекао дугих девет година надајући се да ће из једног из возова изаћи човек којег је толико волео. Пролазници и особље станице су га хранили, а прича је била толико потресна да су након његове смрти Хачику подигли споменик, али и снимили неколико филмова. У последњем од њих улогу газде тумачио је Ричард Гир док су чак три аките „тумачиле” Хачика.

Прави филмски подвиг постигли су Лајла, Чико и Форест.