Слобода медија је предуслов демократије

Када би „ми, народ”, неког из власти питали да ли живимо у демократији, запрепашћено би раширили руке и погледа пуног изненађења одговорили: Како то уопште можете да питате! Наравно да живимо у демократији.

Не бих рекао. Ако је слобода медија предуслов функционалне демократије, а јесте, онда Србија убрзано губи атрибуте слобода освојене 5. октобра пре 18 година.

Европа више није „рај” за новинаре, каже генерални секретар Европске федерације новинара. А Србија? Умножавају се застрашивања, претње и притисци на онај део струке која жели да испуни своју професионалну дужност – да информише тачно, да указује на лоше појаве у друштву, да разоткрива корупционашке и друге афере.

Поручују нам да би требало да будемо срећни што се новинари не убијају, али новинарство високог квалитета не само да се маргинализује, већ и отворено напада. Уз садејство таблоида, политичари за ширење „лажних вести” оптужују све што су у несагласју са „истином” коју су они киднаповали као своје приватно власништво.

Нови почетак обрачуна са „неподобним” телевизијама, новинама и новинарима поклапа се са почетком изборне кампање и потврђује закључак да без слободних медија нема слободних избора. Медији су, рекао бих, најважнији од свих захтева са опозиционе листе пошто је њихов утицај мултипликаторски, како позитиван, тако и негативан.

Власт лукаво препознаје где се по њу крије највећа опасност. Знало се то и раније, али интензивирање кампање потврђује да властодршци немају намеру да отворе медијски простор за здраву конкуренцију визија и агрумената. Дапаче. Све су гласнији покушаји памфлетског дисциплиновања или поднаредничког медијског дрила.

Како данас звучи изјава тадашњег премијера а садашњег председника: „Ја и подстичем и молим (новинаре) да наставе са својим критичким расположењем, зато што нас то поправља и чини нас бољим”.

Кабинетски дириговано „критичко расположење” учинило је власт гором, а не бољом. Имам утисак да би, када би могла, власт најрадије вратила онај чувени злогласни члан 133 о „вербалном деликту” из социјалистичких времена. Па да само постоје пашквиле медијских климоглаваца благопријазних властима. Био би добродошао и допринос оних уплашених што су постали жртве сопствене цензуре, али никако не и новинарска закерала којима је, ето, стало до тамо неке истине.

Узнемиравајући догађаји сустижу један други  и брутално демантују председника Србије, његову испразну потврду права на „слободу и плурализам” и давнашњу најаву да ће се држава повући из свих медија.

Уместо тога, медији који држе до професионалне етике блате се као „свакодневни полигон за прљаве нападе на председника СНС-а Александра Вучића”, како је писало у једном саопштењу напредњака.

Новинари имају право на сопствени став. И они су људи, подсетио бих све умишљене политичаре који их доживљавају или као слугерање са микрофоном и за компјутером и као пудлице које умиљато кевћу, или као заклете непријатеље њихових блиставих личности, њихових породица и, наравно, државе с којом су се идентификовали.

Имам право да ми поједини министри не уливају поверење. Па шта? То није клевета. Позивам се на декартовско право да сумњам да ће неко ко се бавио кафом квалификовано моћи да одлучује о државним тајнама као што је раније одлучивао о куповинама „мигова” или усклађивању војске стандардима НАТО-а. Имам право да кажем да ми није симпатична пруска хладноћа шефа Канцеларије за КиМ пропраћена у одговарајућим приликама еуфоричним манифестацијама дивљења Вођи.

Новинарске речи, укључујући и сумње, посве су јавне. То значи да ће неко сутра премеравати да ли су биле исправне или не. Исто важи и за политичаре. То је обострана одговорност за изговорену/написану реч. У пракси је то чиста теорија.

Ако се и сумње санкционишу, то не делује као стварање „позитивног правног окружења” за рад медија, о чему је Вучић говорио.

Сувише је, с друге стране, новинара који очекују да се неко други бори за њихова права, да им власт на сребрној тацни преда утицај или регулише еснафску етику. Тај део приче није и не треба да припада Вучићу.

Председниково је да подвикне својим страначким дрвеним адвокатима који би, верујем, требало да имају важнија посла него што комесарски реагују не би ли се додворили лику и делу њиховог великог боса. Вучић би тиме у пракси потврдио своје речи о медијима и показао шта су му приоритети.

Нема потребе да председника на то подсећају стране дипломате. Његово је да не повлачи олако линију између критичара и критизера, али како то очекивати када шеф државе (пре)често није у стању ни себе да обузда у суочавању са новинарима и када професији за узор нуди плагијаторе новинарске професије.

Положај медија у овој земљи постаје стратешки изазов који захтева хитну акцију пре него што дефинитивно не буде касно. Александар Вучић следи моделе својих великих „пријатеља” – лидера Мађарске и Русије. Или Турске, што би само значило да режим крене да хапси непоћудне новинаре. Само још то није пробао.

Вучић је вероватно заборавио да је новинаре замолио да „наставе са својим критичким расположењем”. Онда га подсећам да се спреми за критике које га тек очекују па да сачува присуство духа и да се суздржава када медији – подразумевам озбиљне и одговорне – стављају под лупу одлуке што ће их доносити.

Не постоје, или не би требало да постоје, ни „патриотски” ни „издајнички”већ само медији. Добри и лоши, али медији. Као и политичари, добри и лоши.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa