Горчина друго име за правду

Универзална правда и она која је производ рада друштвених институција током историје нису никад биле синоними. Сама по себи вредност, она је уједно и чувар свих осталих вредности. Истинско помирење зараћених земаља Балкана подразумева, како поштовање сопствених жртава, тако и свест о злочинима који су учињени другима. Само тако можемо бити свесни цене која се плаћа кад проблеми почну да се решавају ратом. Селективна правда, као резултат уплитања политике у рад правосуђа, представља и злочин према жртвама и главну препреку помирењу.

Они који су оваквим развојем догађаја повлашћени никада се неће суочити са својим злочинима. Ми Срби, огорчени због неправде, исто тако ћемо оправдавати своје злочине, и тако укруг. Узмимо као пример случај браће Битићи, Американаца албанског порекла – најпре су били заробљени, па пуштени, онда им се изгубио траг, да би на крају били пронађени у масовној гробници. Форезничари су утврдили да су убијени завезаних руку хицима у потиљак. Не знам шта су браћа Битићи радила, ни да ли су нешто криви, ако јесу – требало је да им се суди, људски живот се мора поштовати и сигурно нешто овако није смело да се догоди. На тај начин смо једној суперсили каква је Америка дали оправдан разлог да се љути на нас.

Овакви случајеви имају још једну своју посебну моралну димензију. Како размишљати о њима, а истовремено не размишљати о Милици Ракић, или о бомбардовању воза у Грделици, или моста у Варварину на дан вашара, или РТС-а, или..... То су такође невине жртве, само њихове убице никада неће доћи пред суд, јер иза њихове жртве не стоји Америка. Тачније, не стоји иза њихове жртве, али стоји иза њиховог убиства. Осим ако не сматрају да је еуфемизам „колатерална штета” довољан да се изрази поштовање према овим жртвама, а кад је о РТС-у реч – чак ни толико. Народи Балкана после свих тих суђења нису ближи помирењу, нису доживели катарзу. Зато је горчина прва асоцијација за нас Србе, кад је реч о правди.

Павле Мартиновић,
Аранђеловац